0
Savo Bojović, čiji je književni prvenac pobedio u kategoriji najboljeg debitantskog proznog rukopisa na regionalnom konkursu, otkriva da je napustio korporaciju da bi postao pisac, kako je knjigu napisao putujući po svetu i kaže da će teško dostići popularnost svog dede, po kome je i dobio ime
– Već nekoliko godina sam imao potrebu i želju da se oprobam kao pisac, da osetim poriv koji će učiniti da pisanje knjige bude nešto što moram da uradim “po svaku cenu”, bez obzira na to kakva će joj biti sudbina. Iako su mi mnogi rekli da izdavači uglavnom ne čitaju preterano pažljivo rukopise, poslao sam ga na nekoliko adresa. Pošto se ništa nije događalo, odlučio sam da ga pošaljem na konkurs, priča za Nova.rs Savo Bojović, autor romana „Put Lučice“ pobednika u kategoriji najboljeg debitantskog proznog rukopisa na regionalnom konkursu izdavačke kuće Treći trg/Srebrno drvo i 15. Beogradskog festivala poezije i knjige.
Tako je njegova knjiga objavljena, a sada se našla na listi predloženih romana za NIN-ovu nagradu.
– Meni je bila želja samo da neko stručan pročita to što sam napisao. Sada se radujem što će, između ostalog, i komisija za dodelu NIN-ove nagrade imati priliku da ga čita, iako sam svestan da poslednjih godina rastući broj prijavljenih romana uveliko preti da prevaziđe sposobnosti četvoročlanog žirija – kaže Bojović, koji je ovom knjigom zakoračio na našu književnu scenu.
Rođen je 1992. godine u Beogradu. Diplomirao je na studijama komunikologije na Erasmus Univerzitetu u Roterdamu, a nakon četvorogodišnje korporativne karijere, master studije iz filmske teorije završio je na univerzitetu ELTE u Budimpešti. Trenutno predaje na FEFA fakultetu u Beogradu. U svet literature je zaplovio sa poezijom na engleskom jeziku koja je objavljivana u međunarodnim književnim časopisima.
#related-news_1
Knjigu „Put Lučice“ posvetio je Bobu de Jongu, svom tragično nastradalom najboljem prijatelju.
– Uvek sam imao stav da pisanje ne sme da bude zamena za terapiju, već da mora da bude više od toga. Samim tim, okidač mi je bio širi potencijal same priče, postojanje nezavisnog narativa koji su neki od događaja nosili u sebi, nevezano od toga šta sam tačno ja proživljavao. Posledica toga je bila svest o uticaju koji cela priča može da ima na razne čitaoce koji su umnogome deo istog tog opisanog sveta.
Imena u knjizi je promenio i napravio vremensku kompresiju događaja.
– Često kažem prijateljima koji su se našli u romanu da je to kombinacija, amalgamacija elemenata što se tiče likova, a u bazi je ipak autobiografija i konkretno je Bobov lik u celosti istinit. Na svim mestima koja se pominju sam bio i kao svedok i kao pisac – kaže Bojović.
„Put Lučice“ je Srđan Gagić, izvršni urednik Izdavačke kuće „Treći trg“, opisao sledećim rečima: „Polazeći od prepoznatljivih beogradskih i eksjugoslovenskih toponima i karakterističnih likova iz kraja, preko evropskih aerodroma i skrivenih uličica svetskih metropola, na kojima se razotkrivaju sjaj i beda savremene Evrope, Bojovićev junak istovremeno je i putnik, ali i posmatrač sopstvenog putovanja. U nastojanju da popuni prazninu nastalu zbog intimne traume, te da sagleda svoje mesto na kulisama hiperkapitalističkog, materijalistički ustrojenog, digitalnog sveta, ovaj umnogome generacijski reprezentativan junak pokušaće da između dve ponuđene opcije, business or pleasure, ipak izabere – sebe“.
– Želeo sam da napravim pankontinentalni generacijski komentar. Mislim da su danas, pre svega usled tehnološkog razvoja, generacije svuda u svetu između sebe sličnije nego ikada ranije. S obzirom na to da je moj životni put velikim delom bio vezan za inostranstvo, smatrao sam se vičnim da polemišem na tu temu i sve njene nijanse – objašnjava Bojović.
Oko kamere
Dodaje da sa izuzetkom prve rečenice, njegov roman nema tradicionalan zaplet, a sve što sledi je reakcija na nju.
– Želeo sam strukturološki da uvežem početak i kraj, put junaka, lutanje, tako da bude drugačiji doživljaj tog istog mesta koje se pojavljuje na početku i kraju romana. Put Lučice je naziv male ulice na ostrvu Lastovo u Hrvatskoj, u kojoj ima šest, sedam kamenih kuća, i dopalo mi se njeno dvoznačje, to kako istovremeno može da predstavlja i mesto i put kojim se do njega stiže. U ovom slučaju, to je bio put ka drugom ljudskom biću i prevazilaženje, odnosno odlazak od stvari koje su se do tog trenutka činile kao trajno mesto ukotvljenja.
Njegov roman je čitljiv, direktan, i veoma filmičan.
– Svoj postupak u njemu zovem „oko kamere“, slobodna mešavina žanrova i književnih uticaja, za koji sam se stilski trudio da ne bude pretenciozan. Emotivna distanciranost glavnog junaka, koja je posledica traume sa početka knjige je razlog zašto sam, pre svega, detaljnim opisima njegovog okruženja i aktivnosti odlučio da gradim priču. Drugim rečima, umesto introspektivnih monologa, najvećim delom su spoljna dešavanja ta koja komentarišu njegovo unutrašnje stanje.
Knjigu je napisao tokom putovanja po svetu gde se otisnuo sa devojkom, čuvali su kućne ljubimce dok su njihovi vlasnici bili na putu. Tako su boravili u Americi, Kubi, Francuskoj, Španiji, Portugalu.
– Prijavili smo se na jednu online platformu, na kvarnjaka se slikali sa Lejom, kučetom mojih roditelja jer svoje nismo imali, potom napravili profil sa kredencijalima, i ubrzo dobili razne ponude. Sve je to bila neka vrsta meta-putovanja, u odnosu na knjigu, koje mi je pomoglo kao inspiracija iako nisam o tome pisao. Ali o čemu god da je priča, u kom god vremenu da se dešava, verujem da autor ne može i ne treba da spreči penetriranje sadašnjeg trenutka u nju. U Beograd smo se vratili 15. marta 2020, četiri dana pre lockdown-a – otkriva nam Savo, kao i da je po povratku “karma došla po svoje”, kad su tokom izleta u Deliblatskoj peščari naišli na malog mešanca lutalicu. Budimir je danas njihov kućni ljubimac.
Teško ću nadmašiti popularnost svog dede
Naš sagovornik kaže da je kao gimnazijalac mislio da će da studira Pravni fakultet zbog širine koju ova nauka nudi.
– Onda sam shvatio da to baš i nije tako, i da bi na kraju advokatura, kao životni poziv, donekle suzila moje aktivnosti. Konačan izbor je pao na komunikologiju i medije, jer sam smatrao da pružaju još širi spektar profesionalnih prilika, prvenstveno kroz advertajzing, koji je za mene, kao ljubitelja književnosti i okorelog filmofila, bio odlično početno rešenje. Međutim, kada mi je prva pesma objavljena nakon takmičenja 2016. u Literary Hourglass Magazine-u, taj događaj me je gurnuo u, pa možda i preterani, optimizam. Ubrzo sam dao otkaz nakon četiri godine korporativnog angažmana, i rešio da upišem postdiplomske studije, kako bih “kupio vreme” i video u kom smeru ću da oblikujem svoju budućnost. I rekao sam, pokušaću da pišem, a guraću paralelno akademsku karijeru, jer pisanje danas neizbežno traži i kakvu-takvu vrstu stabilnog finansijskog oslonca.
Ono u šta je bio siguran jeste da njegov izbor neće biti medicinske nauke, što je bilo veliko iznenađenje za njegovu porodicu. Roditelji su mu poznati ginekolozi, a posebno je čuven njegov deda, primarijus dr sc. med. Savo Bojović, ginekolog-androlog-seksolog, čija je specijalnost bila problem neplodnosti.
– Činjenica je da sam hteo da se odvojim od porodičnog nasleđa, i da šta god odlučim da radim, i kako god to ispalo, bude u potpunosti moje. Ono što sam svakako nasledio jeste da bilo čim da se bavim gledam da postignem maksimum, i da napredujem, nadograđujem se i budem inovativan. Deda je danas senilan, nažalost, ali bilo mi je dirljivo kad sam mu odneo svoj roman, oduševio se jer je bio ubeđen da je njegov kad je na koricama video ime Savo Bojović. Ime mog dede dominira na online pretragama, tako da će mi još dosta truda biti potrebno da budem „popularniji“ od njega u internet prostoru – zaključio je Bojović, koji je nastavio da piše ohrabren kritikama za svoj prvi roman „Put Lučice“ čija će beogradska promocija biti 24. decembra u Art Centru „Mestašce“.
Bonus video: Ljubica Arsić – Zašto je Don Žuan imao više lepih žena od Kazanove
