Pasulj, sarme, gibanica, baklave – kao da se zaista u našim kuhinjama i među omiljenim jelima nije ništa promenilo od 1908. kada je izdat etnografski zbornik „Srpska narodna jela i pića“, intrigantni kuvar koji otkriva i mnoge crte našeg mentaliteta.
U pitanju je deseta knjiga Srpskog etnografskog zbornika koju je uredio Dr Jovan Erdeljanović, a recepte su sakupili Stanoje Mijatovič i Luka Grđić Bjelokosić. Sve to pod okriljem Srpske kraljevske akademije. Sada je ovo delo i digitalizovano pa samim tim dostupno mnogo širem krugu javnosti.
Stanoje Mijatović je, pored ovog istraživačkog angažmana, poznat i kao najvredniji sakupljač priča o Svetom Savi, dok je Luka Grđić Bjelokosić autor još jednog važnog etnografskog dela: Iz naroda i u narodu, pa ne iznenađuje da su ovakva dva proučavaoca narodnih običaja iznedrila kuvar koji je mnogo više od onoga što ta reč obično znači. Recepti i objašnjenja kada se i kako nešto priprema raspoređeni su najpre u dve grupe – Srpska jela u Levču i Temniću i Srpska narodna jela u Bosni i Hercegovini, a zatim se dele na slana i slatka, posna i mrsna.
Ljubitelji tradicije pronaći će ovde mnogo zainimljivosti, domaćice korisne uputnice, gastronomi nove ideje u čemu da uživaju, a svi će se posebno nasmejati zanimljivim sličicama o običajima, bajanju, izrekama – koji prikazuju naš mentalitet. A i to se nije puno promenilo. Uvek se pravi više jela da bude i za goste. Za praznike se ne štedi. Za neke recepte potrebno je nešto pozajmiti iz komšiluka, neka jela prave neudate devojke, neka jedu samo deca. I tu je mnogo toga sličnog.U odeljku gde su opisana ponašanja za stolom i verovanja nailazimo na iste one izreke sa kojima su mnogi od nas odrasli:
„Ne grebi šerpu, padaće ti kiša na svadbi.“, „Ako hleb padne na pod, poljubi ga, greh je…“, „Ne proteži se za stolom jelo će ti se dati kučetu.“
Pravila ponašanja vezana su uglavnom za higijenu – pranje ruku pre jela. Dok je kod muslimana u Bosni obavezno korišćenje velikog čaršafa koji omogućava da se oni koji jedu ne isprljaju itd.
Spominju se i običaji vezani za predskazivanje budućnosti – gledanje u plećku ali životinje koja ne sme biti kupljena već odgojena na tom imanju – onda domaćini gledaju da vide šta ih čeka – napredak, prinova, smrt, povratak nekoga izdaleka.
Interesantno je i da se od servisa spominje samo kašika, pa je izgleda običaj da se jede nešto „na kašiku“ zapravo posledica toga da se samo kašika i koristila, dok su se neka suva jela jela rukama.
Ali da ne zaboravimo i na piće – autori najvažnije mesto daju rakiji i vinu koje svi prave u domaćinstvima. Oni koji prave najbolju rakiju su ponosni, čak se i sa slavlja nosi uglavnom utisak kako se pilo, a ne kako se jelo.
I u sred hiper popularnosti kulinarskih kanala u koje očarani gledamo dok ne ogladnimo, i u čijim emisijama domaćice pronalaze greške (otkud rukola u tom i tom jelu…), uz ovaj digitalizovani kuvar javlja se prilika da se konačno proveri kako zapravo po tradiciji izgledaju određeni specijaliteti, kako se prave, i možemo li zaista reći da su naši. Možda je ovaj kuvar povod da se konačno naša jela patentiraju i tako odbrani i sačuva jedan deo naše kulturne baštine.
Bonus video: 20 godina zabeleženo fotografijama
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare