"Za trošenje javnog novca narod mora da se pita"

Piše: Ivan Radanović

Erik Mone u knjizi "Ravnoteža moći" tvrdi da demokratija mora da povrati kontrolu nad centralnim bankama. U prethodnih petnaestak godina, značajno je porastao društveni uticaj centralnih banaka, dok su mehanizmi demokratske kontrole izbegavani. Samo ukoliko centralne banke vratimo ljudima, glavni izazovi našeg vremena, poput klimatskih promena i rastuće nejednakosti, postaće lakše rešivi.

Nekada je shvatanje centralnog bankarstva bilo relativno jednostavno: proglasiti inflatorni koridor, izvršavati monetarne operacije i nadzirati banke. Ali vremena više nisu jednostavna, što se pokazalo od ekonomske krize 2008. do trenutnih poremećaja usled rata u Ukrajini.

Ekonomski istoričar i profesor na Pariskoj školi ekonomije, gde predaje zajedno sa svetski poznatim ekonomistom Tomom Piketijem, tvrdi da je politika centralnih banaka previše važna da bi njome upravljale isključivo nezavisne vlasti i tehnokrate i da bi trebalo da podvrnuta boljim demokratskim nadzorom.

Kako su ojačale centralne banke

Od devedesetih centralne banke bogatih ekonomija smanjile su obim i složenost svojih intervencija, pošto su napustile ciljeve rigidnih deviznih kurseva. To je liberalizovalo kurseve i ukinulo potrebu za značajnijom kupovinom i prodajom deviznih rezervi. Takođe, prihvaćeno je da bi centralne banke trebalo da imaju mali uticaj na tržišta. To se zasnivalo na verovanju u vrline tržišta kao pokretača finansijske liberalizacije. Stabilnost tog perioda uljuljkala je ekonomiste da veruju kako su krize stvar prošlosti.

Da se od te priče odustalo pokazale su reakcije centralnih banaka na finansijsku i ekonomsku krizu od 2008. Radikalni problemi tražili su radikalna rešenja. Iako su, kako piše Mone, centralne banke nazivale svoju politiku "nekonvencionalnom" - postale su vrlo konvencionalne.

Ta je promena razbila važne tabue koji se tiču istorijske prakse centralnih banaka. Prvi je bio ogromno gomilanje javnih dugova između 2008. i 2020. godine. Taman se predviđalo da će globalne finansije da se vrate u stanje pre 2008, kad eto pandemije koronavirusa. Evropska centralna banka uvela je tzv. programe hitne kupovine u slučaju pandemije, koji su joj omogućili da drži tri četvrtine ukupnog javnog duga zemalja evrozone od početka 2020.

"Ovo je bilo direktno protiv principa nezavisnosti koji je ukazivao da centralne banke ne bi trebalo direktno da kreditiraju vlade", piše Mone.

Drugi tabu ticao se ciljanog kreditiranja. U "normalnim" okolnostima, centralne banke su davale dugoročne kredite bankama, što je Evropska centralna banka nazivala operacijama dugoročnog refinansiranja ili, u slučaju Banke engleske - šemama oročenog finansiranja. Bilo kakvo eksplicitnije ciljano finansiranje u glavama zapadnoevropskih ekonomista izgledalo je kao relikt tmurne prošlosti, kada su tržištem dirigovale države.

Međutim, posle 2008. godine okrenut je ćurak. Centralni bankari su se plašili da poslovne banke neće koristiti ove sigurne kredite za finansiranje poslovanja, pružanje zajmova privredi... Zato su nove, takozvane ciljane operacije dugoročnog refinansiranja značile da su banke dobijale kredite - ali sa "uputstvom" za korišćenje.

Makijavelistički pristup dugu

Kako je do toga došlo? Mone podseća na osnovne funkcije centralnih banaka, poznate još od Adama Smita (1723-1790), rodonačelnika savremene ekonomije koji je za Banku Engleske pisao da "nije tek obična banka, već i veliki motor države". Savremene centralne banke imaju dva cilja: postizanje cenovne stabilnosti i održavanje finansijske stabilnosti. Finansijska stabilnost je implicitan cilj jer centralne banke nisu jedina institucija koja je obezbeđuje - tu su berze, drugi regulatori, sektor osiguranja...

Ideja da cilj opravdava sredstvo pripisuje se Nikolu Makijaveliju (1469-1527), italijanskom političkom filozofu i autoru čuvenog "Vladaoca". Jedan drugi Italijan je, međutim, 2012. godine najavio politiku u sličnom duhu. Mario Dragi, koji je tada predsedavao upravnim odborom Evropske centralne banke, najavio je da je ta institucija "spremna na sve" kako bi sačuvala evro. Ovim rečima najavljeno je korišćenje tzv. direktnih monetarnih transakcija, kojima je Evropska centralna banka naumila da preko tržišta otkupljuje javne dugove zemalja članica evrozone koje se nađu u krizi.

Ova slamka spasa, kako je na prvi pogled izgledalo, dolazila je uz uslov: zemlja je morala najpre da se obrati Evropskom mehanizmu za stabilnost, agenciji koja bi procenila pod kojim uslovima bi zemlja mogla da dobije pomoć. Ipak, ove kupovine nikada nisu sprovedene, zbog nejasnoća u regulatorom okviru. Tada je Evropska centralna banka bila deo tzv. trojke, grupe koju su pored nje činili i Evropska komisija i Međunarodni monetarni fond. Zbog manjka demokratskog mandata ali i odgovornosti u slučaju neuspeha, ovu grupu je svojevremeno osporio i Evropski parlament, čime je stao u zaštitu država koje je trojka faktički ucenjivala.

Ne mogavši da sprovodi politiku uslovne finansijske pomoći, Evropska centralna banka se okrenula - bezuslovnoj. Od 2015. godine, ova institucija je vodila nadaleko poznatu politiku kvantitativnog popuštanja, to jest kupovine ogromnih količina javnog duga zemalja članica evrozone.

"Ko je ovlašćen", piše Mone, „da donosi odluke od tako velikog finansijskog, društvenog pa i geopolitičkog značaja?"

Najparadoksalniji aspekt nezavisnosti centralne banke je to što je odluke, interese i uloge članova njihovih odbora nemoguće precizno okarakterisati, a kamoli osporiti. To je posledica filozofije da je centralno bankarstvo čisto tehnička oblast, izolovana od demokratske rasprave. Uticajni nemački ekonomista Rudiger Dornbuš (1942-2002) svojevremeno je pisao kako je novac „isuviše ozbiljan da bi se prepustio političarima". Ta se logika, po svemu sudeći, primenjuje i na biračko telo.

U petom poglavlju Mone piše da centralne banke treba da ostanu nezavisne od izvršne vlasti vlade, ali ne i od demokratije. Ova ideja je na tragu ekonomiste Džozefa Štiglica, po kom se suština centralnog bankarstva ne iscrpljuje u tehnokratiji. Dok je Dornbuš rešenje video u delegiranju odluka na uzak krug tehnokrata, Štiglic ističe dogovaranje i postupno usaglašavanje mišljenja.

Mone se slaže sa Štiglicom, pišući da su evropskim monetarnim vlastima potrebne bolja organizacija odlučivanja i više sluha za kritiku spolja. To je nazvao "refleksivnim legitimitetom". To bi, kako navodi, umanjilo institucionalnu neravnotežu između ECB i Evropskog parlamenta i olakšalo borbu protiv klimatske krize. Klimatske promene se odavno više ne smeju ignorisati, čemu bi se moglo pristupiti iz perspektive finansijske stabilnosti. Primera radi, finansijska imovina koja se sada smatra bezbednom, sutra bi mogla postati rizična, kao posledica štete usled klimatskih promena. Kupovinu akcija i druge imovine preduzeća čije poslovanje ima preveliki ekološki otisak takođe bi trebalo sputati, u skladu sa težnjom i voljom ECB da podržava opštu (pa time i zelenu) politiku Evropske unije.

Centralne banke i klimatske promene

Mone razmatra buduću ulogu ECB u finansiranju zelene tranzicije, na primer kroz zeleno targetirano refinansiranje. Zelene investicije trebalo bi da budu zaštićene od makroekonomskih rizika, jer bi to pomoglo u očuvanju životne sredine, ali i smanjilo izloženost rizicima koji mogu ugroziti vrednost novca ili kreditni sistem. Ključ je, po Moneu, u adekvatnoj koordinaciji između fiskalne i monetarne politike kako ne bi zasebno izazivale suprotna dejstva na ekonomski ciklus.

Da li je to, međutim, dovoljno? Mone tvrdi da bi centralne banke trebalo da se pripreme za svet u kom potrošnja i rast BDP-a više neće biti glavni pokazatelji razvoja. Tako bi se, piše, napravio "prostor za mere koje uvažavaju pitanja ekološke održivosti i ljudskog blagostanja".

Ali, problem je u tome što je ekonomski rast previše zavodljiv da bismo se lako otarasili BDP-a, koji je i stvoren da bi merio ekonomski rast. Ili, kako piše ekonomski antropolog Džejson Hikel, da bi merio dobrobit kapitalizma. Zbog toga, čak i da uspemo u tome, zamena BDP-a boljim pokazateljem isto je što i zamena kontrolne table u automobilu koji juri u ambis.

Tačno je da su potrebne centralne banke nezavisne od političkog uticaja, kao i to da bi one trebalo da funkcionišu više demokratski, a manje tehnokratski. Ali to i dalje ne otkriva najpreču potrebu svih, a najviše bogatih zemalja, da je ekonomija nezavisna od ekonomskog rasta.

Bonus video: Ekonomista