0
Jurij Andruhovič, „Moja poslednja teritorija“, Kulturni centar Novog Sada 2021. „Tabakera u džepu na grudima, na srcu, nimalo nije pomogla.“
Nema načina da se srce zaštiti ni od metka, ni od emotivnog sloma. Antropolog Džon Levit tvrdi da su emocije konstruisane u okvirima kulture, da su one naučena iskustva: takav se utisak stiče kad čitamo eseje ukrajinskog pisca i prevodioca Jurija Andruhoviča. Njegovih šesnaest zapisa, raznolikog obima i tematskog obuhvata, predstavljaju ga kao emotivnog istraživača istorijskih i kulturnih okolnosti.
Međutim, čini se da je najviše zaokupljen odnosom prošlosti i budućnosti: „Prošlost ide ispred nas, ona želi da nas upozori na nešto, ponekad joj to polazi za rukom“, piše Andruhovič. Eseji kakav je „Srednjoistočna revizija“, a koji počinje rečenicom „od detinjstva me privlače ruševine, mogao bih da ponovim misao Danila Kiša“, liju suze nad mnogim ruinama. Ruine su i reke i groblja, jer i u „prilično fantazmagoričnom Lavovu postoji reka koja je postala gradska kanalizacija“.
Andruhovič piše istoriju svoje porodice, njenih iskušenja istorijskih i ličnih koja su krojila i istoriju Srednje Evrope. Sagledavajući nastojanja da se svet oslobodi prošlosti, da „nađe amnestiju u anesteziji“, Andruhovič uočava i „diktaturu budućnosti“ kao pritisak na sve nas, čak i kao najavu katastrofe. Pišući o ratovima, migracijama, raseljavanjima, repatrijacijama u podtekstu invazije budućnosti, autor sebe preslišava i tako što šparta osetljivom teritorijom postmoderne. On govori i o polikulturalnosti kao dimenziji postmodernističkog, ali opet sa svešću da se i ona čuva samo u ruševinama, ostacima minulih vremena i ideja. Ostala nam je nadmoć mitologije, kaže Andruhovič; kako stvari stoje, ona kompenzuje istoriju.
Nostalgija je danas prisutna kao neka vrsta emotivne ucene: morate odgovoriti na nju makar površno i kratko, inače ste se ogrešili, duboko i zauvek.
Da li je nostalgija blagodet ili pošast, to ćemo makar naslutiti u temeljnoj i nadahnutoj studiji Ane Petrov, sociološkinje i muzikološkinje, koja se ovom temom već bavila na primeru Jugoslavije kao ličnog prostora. Time što se instistira na terminu u množini, sugeriše nam se da nije nostalgija zavodljiva samo zato što se čini „bliskom, aktuelnom“ ali istovremeno i „problematičnom, nejasnom, kompleksnom ili previše trivijalnom“.
Nostalgija od bolesti postaje simptom modernog doba, a u potrošačkom društvu pretvara se i u – proizvod. Od fenomena čiji je naziv uobličen u 17. veku da bi označio „bolnu čežnju za povratkom u zavičaj“, ona postaje „svojevrsna epidemija najraznovrsnijih simptoma modernog i postmodernog društva“.
Ana Petrov će nas sve vreme upozoravati da se radi o fenomenu sa mnogo lica i inkarnacija, o trendu koji se širi od akademskih sfera ka medijima i popularnoj kulturi. Na njeno pitanje o tome ima li nostalgija dublji društveni, istorijski i teorijski smisao odgovara se samo izazovom sopstvenog doživljaja. Jer svi ti nebrojivi, raznoliki koncepti nostalgije – a postoje crvena nostalgija, postkomunistička nostalgija, Ostalgija, jugonostalgija – čuvaju se u okrilju naših malih, privatnih alternativnih istorija.
Bonus video: Luna park – O Severini, Madoni, Silvani i robinji Isauri uz čas iz TikTok-a
