2
Gojko Božović, „Dok tonemo u mrak”, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, 2021. „Leđa poznaju raspored travki.” Dejan Aleksić, „Uradi sam”, Kulturni centar Novog Sada, 2021. „Kretanje je zavičaj tela.”
Gojko Božović, „Dok tonemo u mrak”, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, 2021.
„Leđa poznaju raspored travki.”
Pesme Gojka Božovića u ovoj zbirci su mahom narativne, u slobodnom stihu, sa idejom da bi se sva čuda, izgredi i ljutnje ovoga sveta najbolje mogli opisati mirnim i dugim iskazima, u kojim su dah i pauze pravilno raspoređeni.
Manje okrenut mitskim slikama u govoru i življenju nego pre (iako i kroz ovu zbirku prodefiluje Odisej), pesnik pokušava, sa dosta mirne istrajnosti, da otkrije kako bi najbolje bilo da ispričamo priče i sačuvamo ih od agresivne intervencije pamćenja.
Nekada je, kao u naslovnoj pesmi, prisutnost „stare dušebrižnice” tame znak da svet i dalje postoji, ali pritajen onako kako se pritaje zvezde, „tako neprirodne u ovim danima prosečnosti”. U Božovićevoj poeziji tajac se čuje, golubovi tvrdom verom brane gnezdo a sneg je „domaća životinja” čiji nas zubi, zariveni u telo, podsete da smo živi, i da u nama plamte „nenarušeni savezi” kosti i mesa, hleba i vina. Pesnik se usredsređuje na svakodnevicu, na prividno obične i nepamtljive navike i situacije: ipak, i najustaljenija rutina poseduje moć da postane ne ritual, već klimaks zapretene energije.
I kad se čini da Božović peva o univerzalnim osećanjima i opštim mestima vremena i sveta, pesnik će nas nežno razoružati aktuelnošću: „Reke su stavljene u cevi, / A cevi odbačene na smetlište. / Još su tamo, jer smetlište / ne odbacuje ništa.” Ima u ovoj poeziji nemog besa i artikulisanog protesta protiv smrti, ali i melanholičnog bilansa nemoći da mi nezrela deca svojih namera promenimo tok sudbine: „Teški dani su zaslužili / Da se nađu nasamo sa nama”.
Dejan Aleksić, „Uradi sam”, Kulturni centar Novog Sada, 2021.
„Kretanje je zavičaj tela.”
U pesmi „Nad katalogom želja” Dejan Aleksić formuliše jedno od najtežih pitanja egzistencije: da li se prepustiti „otrovnom refrenu mehanike”, ponadati se da naše jutarnje žurbe možda dele ritam sa „kubanskim kukovima u salsi”, ili se pomiriti s tim da nema ruke koja će pokrenuti mehanizam onda kada su opruge spremne i zategnute. Poezija je ona istina koja vam u razdešenosti života najmanje treba, jer za nju ne postoji zanatski praktikum: ne možemo je istražiti na Guglu jer dobijamo lažne tragove, cenu brodskog poda umesto poezije Brodskog. Devojka koja pesniku daje knjigu Brodskog, dok leži ispružen upravo na brodskom podu, izjaviće kako nema ničeg sumornijeg od poezije; međutim, otporna veza pesnikovih doživljaja i asocijacija potvrdiće da je tihi optimizam opravdan koliko i noćno ustajanje da se zabeleži razgovor sova ili traganje njegovih reči za hladnim draguljem u mraku pećine usnulog zmaja.
„Ponavljanja od kojih večnost zaliči na tankoustu / Službenicu u poreskom birou” ponekad mogu da budu i spasonosni refren kakav će pesnik naći u naslovu „Uradi sam”. Poema o najusamljenijem čoveku na svetu daje mogućnost da rastumačimo „slepi slučaj i gluvu nadu” čoveka koji čita knjigu o prirodnim katastrofama dok oseća jezu niz kičmu i hladnoću u bubrezima; on posmatra svet, sanja sebe u sitnoj krađi, a usamljenost zamišlja kao daljinski upravljač u pokojnikovoj sobi: „I samo još nebo tuče o prozore / Malim vodenim pesnicama.”
Bonus video: Pesnik Ljubivoje Ršumović kazuje stihove svoje pesme Domovina se brani lepotom
