Marjana Đukić, „Proizvodnja literarnih vrijednosti“, Nova knjiga, 2020. Dragan Đorđević, „Goli život književnog jugoslovenstva“, Službeni glasnik, 2020.
Književnost nema svog Vila Smita da deli vaspitne šamare, već bira da opstane malo elegantnije: diskretno, mahom bez ekscesa. To ne znači da u literarnoj areni nema napetosti: istorija književnosti je polje izazova, a književni kanon ishod duge bitke za vrednosti. Kanon, vrednovanje i moć centralna su pitanja nauke o književnosti i bogatog sliva disciplina koji je čini. Možda deluju anahrono u eri viralnih sadržaja, ali pamćenje i zaborav utemeljuju književnost.
Književna teoretičarka Marjana Đukić podseća da je kanon „predmet rasprava, legitimacija, rezultat borbe, uključenja i isključenja“. Kanon se „bira, opravdava, nameće“, postaje arena i vanliterarnih megdana. Stalna kanonizacija i rekanonizacija su i polja umetnosti, i polja moći, kako Đukić citira Burdijea, u raspravi o književnim vrednostima, pisanoj britko, sa svežinom i sažetošću netipičnim za ovaj žanr.
Nije da s literaturom nema neizvesnosti: njena istorija nosi se sa stvaraocima u svoje vreme skrajnutim, potom naglo aktuelizovanim. Književni kanon se ne može srušiti ni zbrisati, ali se stalno dograđuje. Prateći prevrednovanja u frankofonoj književnosti, Marjana Đukić nam pomaže da se snađemo u prestrojavanju mnogih drugih istorijskih i kulturnih okolnosti.
Performans je često eksces, ali eksces nikad nije performans. U performans se može uložiti i goli život, kako otkriva teoretičar i nezavisni istraživač Dragan Đorđević kad ukaže na jedan „radikalni primer samoukidanja“: na pad u smrt hrvatskog umetnika Toma Čalete, s natpisom „ja sam umetnik“ oko vrata. „Telo umetnika postaje subjekt-objekt umetničke prakse“ u skoku s trinaestog sprata solitera te 1972. Kako kritičar da promišlja investiranje golog života u performans? Nelagodnost te pozicije briše se samo umnožavanjem nelagode – tako što se bira višestruka pozicija, čija su uporišta nauka o književnosti, kritika vizuelne umetnosti i filozofija.
Konceptualna umetnost možda je lutalački termin, nesiguran i dematerijalizovan. U studiji koja je istovremeno polemička i analitička, autor ulazi svesno u prostore sintaksičke distorzije koja oponaša onaj ritam nereda koji je tako često znak avangarde. Ova raskošno ilustrovana knjiga umešno mapira prostor u kom se sučeljavaju književnost, vizuelni domeni, i traganje po terenima nisu sasvim akademizovani ni ortodoksni.
Citatom Silvije Plat („umiranje je umetnost kao i bilo koja druga“) Đorđević pokušava da ospori postavku da je umetnost tek veština mudrog investiranja. Konceptualna umetnost uglavnom čezne da se i sama tako odredi.
Bonus video: Milena Marković – odlomak iz romana
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar