"Srce se računa, koliko si voleo, dobri dečače": Pročitajte "Podvalu", koja je proglašena najboljom kratkom pričom

Popović, laureat nagrade, koja mu je uručena u Biblioteci „Milovan Glišić“ u Ljuboviji, student je književnosti, nagrađivani pesnik, ali i muzičar.

Ljubaznošću autora donosimo vam nagrađenu priču "Podvala":

U kasnu noć, dok se umorom, u svetlu, gordio grad, nije spavao, mali Nikolaj. O, pa on je glava kuće i kralj lopova. Od kako mu je otac stradao u Velikom ratu, preuzeo je na sebe brigu o majci, i sestricama. Kao za nevolju, bio je malen, plavih očiju, usana što pomodre na prvi mraz. Imao je srce, čuj me, čitaoče, pre kraja! Teskoba iskustvenog je u njemu vaskrsla greh, neukaljan; ti rumeni obrazi su skrivali junaka.

Bogati su bili Fjodoroviči, uoči rata, i sišli su, sa severa, do Srbije, još pre revolucije. A onda je bio rat, i zima, i glad, i silovanja, i sve što ta bedna svinjarija sobom nosi. Smrt je bila došla kao bajka, svima. Marija, Koljina majka, pre rata je bila izvanredna lepotica, ni previše visoka, beloga vrata, imala je put kao u kakve severne boginje, što nežnošću greje, u beskrajnom ledu. Oči plave, kakve je dečačić nasledio od majke, obično deluju na posmatrača ledeno, ali ove su, kako govorim, grejale gasli svet, oko sebe. Ona je bila bolesna, od pesničke bolesti. Kuća je bila oronula, okna su puštala hladnoću, spolja, da uguši ono malo toplote što su mokra drva pravila. Jednako je kašljala. Nije znala da Kolja krade, mislila je da prosi, i to je bilo previše bolno za njeno plemićko srce. Bogato se udala, za trgovca, no oni nisu bili obične ćifte, plemenita gordost, kao što rekoh, to ne bi dozvolila. Nikolaj je, iako dečak, dobro znao kakav bi efekat na zdravlje majke izazvalo saznanje da je njen sin postao tat.

Večeras nije mirno spavao, prvi je put otkriven u nameri, onako bled i nevin, zarumeneo se od stida. Taj čin, krađe, to nije greh, to vas uveravam. Sa pravom tvrdite kako volim Fjedoroviče, i volim ih, iz dna duše, naivno propovedajući o svemu što se zbilo. Njih propovedam, kao ljubav, istinu, i Hrista.

Dok je džepario, a lepo je umeo džepariti ispred ,,Srpske krune”, pošto su gosti izlazili vidno rasejaniji no što su ušli, zgrabio ga je jedan stariji gospodin u fraku, suvonjav. Pored njih, tud su se tiskali mladi parovi, studenti i studentese, pa je sve bilo kao u kokošinjcu, čak i zimi. Život se beše vratio u prestonicu, a u to doba su se ponovo zasnovali univerziteti, i bilo je novog poleta.

Gospodin, što ga beše zgrabio izgledao je odlučno da ga preda vlastima, no odustao je od toga videvši koliko se dečak beše uplašio. Prenula ga je čistota očiju deteta. Nije tačno da su sva deca dobra; u biti je čoveka, da bude dobar, istina. Dobrota je ipak užasno (zaista) neodređen pojam. Međutim, ima dece rđave, što rano pokažu šta će od njih biti: i to nije zlo, kakvo očekujemo. Mesto zla ne treba tražiti uzroke i posledice, to je slučaj, i život, teskoban. Gospodin je osetio nešto od ovoga o čemu govorim, i pustio je Kolju, nesvestan da ga je uhvatio, video je krik neba u nevinim očima.

Kako se Kolja oteo, ni sam nije znao, vreva, baš kao na Nevskom prospektu, pomogla mu je da šmugne, pored žandarma. Došao je kući usplahiren, ali majka nije primetila ništa od teških razmišljanja po njemu. Ipak, jedna osoba je čitavom ovom događaju bila svedok, te je bila ganuta onim što je videla: dobrotu čoveka, i zbunjenost deteta. Draga Ćirilov je studentesa medicine. Ona je kćer bogatog industrijalca Đorđa Ćirilova, ali vrlo bolećiva prema nesretnima i ubogima. Kolju je pratila sve do kuće, a on ju, prirodno, smeten nije primetio. Videvši gde živi, odlučila je da ga svakog dana, posle predavanja, potraži ispred „Srpske krune”. On je ponovo, kao po dogovoru, bio u nedeljnoj vrevi. Sa njim je bio jedan od njegovih drugova, Aleksandar. Kolja je krao za obojicu, a pola je davao Acu. Draga je uvidela mehaniku ovog odnosa, sve u prvi mah. Iako dete, Aleksandar je svojom ekspresijom, iz koje se rađala fizionomija, predskazivao budućnost surovog i skrušenog čoveka.

Kada su se nakon nekog vremena razdvojili, Draga je sustigla Kolju i ukorila ga: „Zašto to radiš?”

Dečak je pokušao pobeći, ali ga je studentesa sustigla. „Pitala sam te nešto. Kako se zoveš? Šta ako te sad prijavim žandarmima?”
Kolja je i dalje ćutao, smeten i zadržan. „Nikolaj se zovem, samo sam hteo da...”

„Znaju li ti roditelji šta radiš?”

„Moj otac je umro u ratu, a mati mi je bolesna. Sestrice su gladne. Nisam želeo da budem lopov, gospođice, mnogo mi je žao!” slegao je ramenima i briznuo u plač.

Draga nije dugo izdržala glumiti ulogu islednika, i zagrlila je dečaka, čvrsto, materinski. „Dobro, Kolja. Odvešću te do piljare, praznici će uskoro, Božić, zima je. Počasti se.” Nakon toga odvela ga je do lekarne i uzela nekoliko praškova za majku, i sestre, zlu ne trebalo.

Majka je šila, i zaprepastila se kad je Kolja ušao sa mladom gospođicom, u modernom kaputu, odevenu sa ukusom. Draga, inače izvanredno lepa, od svoje plemenitosti dobila je novi izraz, divotan. Marija se opirala tome da prihvati poklone, ali je popustila pod pritiskom, a dečak je bio beskrajno zadovoljan novim prijateljstvom, više nego bilo čime.

Živeo je Kolja, neuhvaćen, jako lepo jedno vreme. Njegova prijateljica je znala kako je to što radi pogrešno, no nije ga sprečavala u tome, pošto je Nikolaj svakako bio premali da bi išta radio. Stalno mu je davala sitne poklone, i sokolila ga da se vrati u školu. Zaista, pokazao se kao dobar đak, kad obrati pažnju. Oca je bila umolila, a da to Marija ne zna, jedan pristojan stan i lakši posao, dobro plaćen za nju.

Već je bio februar, a desilo se to, čemu se nadala da se neće desiti. Bolestan, umoran od žestoke zime, Kolja je smeten pogrešio u svojim manevrima. Napao je džep, ne bilo čiji, već bisagice političara Marka Krivića, a ovaj ga je, sviknut na kvarnoću sveta, odmah smotrio. „Bedni mali lopove!” Udario mu je šamar i predao žandarmima, a Veljko Drndar, da se odmah dobro pokaže, udari dete kundakom puške. Na to mu drugi žandram opsova mater i reče kako to ne sme raditi detetu. Marko se smejaše, izopačeno, a Aleksandru, koji je kao kakav lešinar sve posmatrao, iz prikrajka, lice se iskrivi od pakosti što mu je drug postradao. O, tužna dušo, Kolju su odveli u bolnicu, načetog bolešću, a slučaj je hteo da se tamo zatekne Draga. Saznavši pojedinosti od savesnog žandarma, postiđenog ponašanjem onoga drugog, zahvali mu se i pozdravi ga dalje.

„Zao je svet.” sasu sebi u bradu, i bezglavo pohita Mariji.

„Plućno krilo je zapaljeno, a slomio je dva rebra. Nije dobro” reče doktor Marković.

„Koliko je ozbiljno?” upita tiho Draga, blago se osmehnuvši, da razuveri Mariju, što je blizu njih stajala i čekala vesti.

„Neka mi oprosti Bog što ovo moram reći, ali mislim da ishod može biti fatalan. Draga moja, daću apsolutno sve što je u mojoj moći. Ovo je zločin! Ovo je zločin, protestovaću, platiće ovo oni bednici!”

„Ta, doktore, ne vičite, ne vičite!” i ponovo se kiselo nasmeja.

U sebi je mislila o tome kako da vest saopšti Mariji. Majka je predosećala da će se što loše dogoditi i nije, u srcu, verovala onome što je studentesa govorila. Jedva ju je poslala kući, a ostade ležati kraj Kolje celu noć.

Dečak je pred jutro pao u tešku vatru. Draga je poslala po Mariju.

„Ja sam lopov!” vikao je nesvestan, u vatri, Nikolaj.

***
Čitaoče, stani ovde, jer reč je istinitija od reči, i svega što znači. Osećam miris ruže, jednog malog Rusa, što ne postoji, van moje mašte, i tvoje mašte, ti, što te volim. Ovo je jedina istina, ljubav ljudi veća je od svega što sam ikad, slabačak doživeo.

***
Peškirom mu je brisala lice i plakala. Dečak je jednako ponavljao kako je on bedni lopov i drhtao je, od groznice i straha. Mati nije stigla. „Ja sam lopov! Lopov, bedni!” trzao se u vatri, kašljući krv.

Draga je grlila umiruće telo i jednako ponavljala: „Mi smo bedni, o dobri dečače. Mi smo bedni i prebedni, dobroto!”

Dečak se gasio, a mlada žena je pokušala da mu došapne reči, što će spasiti svet: „Kolja, ti nisi lopov. Mi smo ukrali detinjstvo od tebe. Ne računa se ništa što se zbilo. Nisi nikad učinio ništa zlo, u svome velikom srcu. Srce se računa, koliko si voleo, dobri dečače. Volim te!”

Dete je tonulo, u san.

Bonus video: Sajam knjiga