"U prepunom autobusu nečija vešta ruka me je odžeparila; da sam mogao najradije bih se ubio - zbog stida": Sve o fenomenu David

Ove reči davno je izgovorio književnik Filip David. Na sreću, u anonimnosti nije ostao. Da jeste, možda ne bismo imali knjige priča "Bunar u tamnoj šumi", "Zapise o stvarnom i nestvarnom" i "Princ vatre", romane "Hodočasnici neba i zemlje", "San o ljubavi i smrti", "Kuća sećanja i zaborava", TV drame, filmske scenarije… A ne bismo, verovatno, ni mogli da čitamo poslednji 233/234 broj časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradac", koji je prošlog meseca obeležio značajan jubilej - pet decenija postojanja, a posvećen je Filipu Davidu.

Urednik ovog broja, ali i časopisa Branko Kukić napominje u uvodniku, koji je naslovio - Sve u vatri - da bi o Filipu Davidu kao piscu srpske književnosti iz njenog najkreativnijeg posleratnog doba moglo dosta da se kaže, ali je malo rečeno. Uprkos tome, njegovo mesto je, smatra Kukić, značajno.

- Kada je objavio prvu knjigu pisci tadašnje generacije su napisali važna i značajna dela. To su bili pisci koji su odmah posle toga dobili svoje epigone. Onda se taj krug zatvorio i postao ponavljanje bez izlaza. Budući da nije učio u tom "razredu ponavljača", bio je pisac "sa strane". Ponovilo se staro pravilo da oni "sa strane", oni "iskosa" kad-tad dođu na vidno mesto. Ono je njega književnom promišlju - čekalo, bez njegove namere, bez želje, izuzetne ambicije. On je, opušten i lakog koraka, došao na to mesto…

U ovom broju "Gradca" namera im nije bila, dodaje Kukić, da objave sve važne tekstove o Filipu Davidu:

- Potreba nam je bila da bude više reči o posebnoj atmosferi i temperaturi koje donose posebno strujanje predstavljeno na poseban način, jer svaka književna epoha ima posebne stvaraoce koji svet unutrašnji i spoljašnji gledaju iz posebnog ugla -petog - u kvadratnoj sobi. Ovaj peti ugao istovremeno ruši staru i stvara novu kuću...

Pred čitaocima je delić opusa Davida, poput "Skice za priču o snu", koja je objavljena u "Gradcu" 1975, ili "Bunara u tamnoj šumi", ili "Jedne noći u Varšavi", ili "Ničije zemlje", drame "Jednog dana, moj Jamele", ili scenarija "Svetovi u haosu"...

Tu je i davnašnji iskaz Filipa Davida, koji je na pitanje gde pronalazi motive za svoje pripovedanje odgovorio "svuda":

- Ponekad se ta iskra, ta prva rečenica, iznenada zapali u čitanju, katkad, u razgovoru, ponekad u nekoj životnoj situaciji. Iznenada, sasvim neočekivano otvaraju se prolazi prema pričama koje nadilaze svakidašnjicu, a nevidljivim nitima vezane su za svetove, prisutne u našim maštanjima, ili predosećanjima. To su svetovi duboke intime, snova, svetovi onostranosti.

Čitav spisateljski posao je težnja, kako je naveo književnik, za savršenstvom - postići čudo rečima, otkriti nove mogućnosti jezika, udahnuti dušu prikazima. Ali, pisanje je i borba s košmarnom stvarnošću:

- To je pokušaj da se ona savlada, dovede u red mehaničkom strukturom priče. Reči imaju rušilačku i graditeljsku snagu,

Prepiska s Kovačem i Pekićem

Tu je i prepiska Filipa Davida i Mirka Kovača, koja se odvijala između 1992. i 1995. godine. Jedno drugome pišu o mnogo čemu, o snovima, Danilu Kišu, pisanju, ratu koji se odvijao na tlu Jugoslavije, pa i zdravstvenim problemima. David 8. februara 1993. piše:

"Dragi Mirko, juče mi je bio dan za plakanje! Nosio sam neke pare, poslednje ušteđene, da vratim stari dug, a u prepunom autobusu gde su se tiskala mnoga ljudska tela, nečija vešta ruka me je odžeparila. Kada sam shvatio šta se događa, već je bilo kasno. Našao sam se na ulici, na susnežici - da sam mogao najradije bih se ubio. Ne zbog tog novca, nego zbog muke što mi se tako nešto dogodilo. Zbog nekog nejasnog osećanja stida i sramote, pa i poniženja. Ali, već danas, raspoloženje je sasvim drugačije. Kao da je ono sinoćno orobljavanje bilo cena za neke dobre stvari koje su se počele događati".

U jednom od pisama dve godine kasnije Kovač konstatuje:

"A ondje su moji prijatelji i neprijatelji govorili da nisam političar i da bih se morao ostaviti politike i posvetiti pisanju pjesama i romana. Kao da se bavljenje politikom razlikuje od pisanja pjesama i kao da pisanje pjesme nije drugi način bavljenja politikom. Orvel je išao i dalje i rekao da je sve ono što je napisao, a nije vezano uz politiku, zapravo prazno kićenje i puka brbljarija".

"Gradac" donosi i piščevu prepisku s Borislavom Pekićem iz, uglavnom, sedme decenije prošlog veka. Početkom jula 1971. David u Beogradu beleži:

"Nemam utisak da se nešto značajno događa. Možda je to zato što sam odsečen od sveta. Ne idem u Klub, nikuda ne izlazim, sem u pozorište. Znam pouzdano jedino ono što se zbiva u mojoj porodici. Malo radim, tek povremeno napišem koji redak. Nemam ni gde da sednem, ni gde da stavim mašinu. Čekam stan. Navodno, useljenje je za dva meseca..."

Iz Londona marta 1975. Pekić piše:

"Dragi Filipe, tek nedavno sam se, definitivno, oporavio od boravka u domovini, koji me je iscrpeo duševno više nego fizički. Nisam pretpostavljao da sam se toliko odvikao od one atmosfere u kojoj su još do pre nekoliko godina tako obilno cvetale sve moje negativne osobine. Uglavnom sam doživljavao neprijatne stvari, i jedino večeri provedene sa Đokom, tobom, Mirkom i Vasilijem mogu smatrati kao neki dobitak".

"Gradac" predočava i izvode iz književnikovog dnevnika vođenog 2005, u kom Filip David priznaje da "sve ostalo nekako polako izlazi iz vidokruga kao važno, svaki drugi oblik pisanja, delovanja, pripovedanja” i da “ostaje samo dnevnik".

- Ispražnjenost? Od čega? Od života? Od pisanja? Nedostatak verovanja? Nema domovine, nema pripadnosti. Desetak godina ratovanja na prostorima bivše Jugoslavije mnogo toga je pretvorilo u ruševine, materijalne i duhovne. Književnost je ostala u fragmentima, pramenovima. Možda tačnije: promenio se kulturni model. Način razmišljanja, mišljenje, sve je postalo podložno reviziji: film, muzika, istorija. Svi smo postali nevažni. Važna je samo sumnja. U sve.

Srbija je bila i ostala domovina

Pored nekoliko intervjua iz različitih decenija s Davidom, u "Gradcu" je i onaj koji je dao Radmili Gikić nakon što je za knjigu iz 2014. "Kuća sećanja i zaborava" dobio NIN-ovu nagradu, u kom se osvrće na čitav život pa i na trenutak kad mu je 1993, posle mnogo godina rada, zabranjen ulazak u zgradu Televizije Beograd i kad je dobijao uvredljiva anonimna pisma s pitanjem šta traži u Srbiji i zašto ne ode u Izrael, iako je rođen u srcu Šumadije…

- Aludirajući na tekstove koje sam objavljivao u "Našoj borbi", tada veoma uticajna Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića, napisala je kako srpsku vlast kritikuje neko kome, eto, "srpski jezik nije maternji". Na takve i slične kritike uvek odgovaram isto. Srbija je bila i ostala moja domovina.

Časopis donosi eseje mnogih kolega i prijatelja o književniku, od Boža Koprivice, Jovice Aćina, Nemanje Radulovića, Žarka Paića, Nenada Prokića, Milana Đorđevića, preko Sava Stjepovića, Marjana Čakarevića, do Jasmine Vrbavac i inih.

Pavle Ugrinov je 1987. zapisao da ako su priče Davida kratke, ako mu je knjiga sastavljena od "svega" deset priča, utoliko bolje:

- Inače ih moramo čitati ponovo, skoro svaku priču po dva do tri puta, da bismo se približili ili razumeli njenu tajnu i smisao... Takođe, mi na taj način otkrivamo i istinske vrline, pa i neke nedostatke knjige, tačnije rečeno: privlačnost, uzbudljivost i lepotu same Davidove prozne umetnosti. Priređujemo sebi dubok doživljaj otkrivajući smisao jednog mističnog opšstva koje nas okružuje i u kome najčešće nesvesno boravimo; kao i sjaj slika koje mu daju vrednost umetničke tvorevine.

Lordan Zafranović u svom eseju podseća da je David i pisac i dramaturg:

- U oba slučaja radi se o umetniku koji obe te duhovne kategorije savladava na izuzetan način, mada su one u svojoj suštini kontradiktorne, samo zato što kao pisac svojim vlastitim stilom opisuje svoj duhovni svet i svet svoje imaginacije, a kao dramaturg radi na tuđem duhovnom svetu… Mislim da je Filip David jedan od najboljih srpskih pisaca jevrejskog porekla, jer sam bio fasciniran njegovim romanima, posebno romanom "Hodočasnici"...

Princ "Galerije"

Vidosav Stevanović priznaje kako David i on nikada nisu bili preterano bliski, jer su različiti kao ljudi po svemu, suprotnosti psihološke i književne:

- Jedino smo se rado viđali i razgovarali, spajao nas je i otpor svim oblicima našeg puzajućeg fašizma, ali mi je Filip ostao privržen i u najtežim časovima, nikada me nije ogovarao, ni napadao, niti mi ikada dao i najmanji povod da se naljutim. Pružao mi je pomoć i kad je nisam tražio, svedočio kad su pokušavali da izbrišu moju ulogu u osnivanju Nezavisnih pisaca i Beogradskog kruga… Uzvraćao sam mu koliko sam mogao, tako ću činiti dok živim. A među mojim omiljenim naslovima nalaze se i dva Filipova: "Bunar u tamnoj šumi" i "Hodočasnici neba i zemlje".

Filip David je, podseća Miljenko Jergović, četvrti iz kvarteta, kojeg još sačinjavaju Danilo Kiš, Mirko Kovač i Borislav Pekić, "moćnih, stilski i intelektualno izražajnih, ali i vrlo različitih prozaista":

- Osim što su jedan drugome posvećivali svoje romane ili pripovetke - čini mi se da je svaki svakome posvetio barem po jedno svoje delo - i što su bili privatno i svetonazorno bliski, oni nikada nisu iskazivali onu vrstu bliskosti koja bi ih, metaforično govoreći, dovodila na istu policu u kućnoj biblioteci… David je objavio najmanje od sve četvorice, baštinik borhesovskih tradicija, fantastičar, prozni kanibalist, koji je dugo, kao đavo od tamjana, uzmicao pred savremenošću u svojim prozama, sve do romana "Kuća sećanja i zaborava" je bio gospodar mita i prošlosti.

Svetislav Basara u eseju - Princ "Galerije” - priznaje da je u mladosti mislio da Filipa Davida nikada neće upoznati, jer ne zaslužuje da upozna jednog takvog čoveka iIi pisca sa negovanom bradom i lulom u zubima, koji je u detinjstvu video Tita.

- To što sam Filipa u jednom trenutku, ipak, upoznao, što sam sa njim "na ti" - stvar, štaviše, ide tako daleko da mi Filip pozajmljuje i knjige - mogu zahvaliti samo sveopštem sunovratu svih kriterijuma. Da se kriteriijumi nisu toliko srozali, da đavo nije odneo sve što se moglo odneti, Davida nikada ne bih upoznao. Ni dan-danas ne zaslužujem da ga poznajem. A, eto, dobro ga poznajem, sedim sa njim u "Galeriji" - od pre izvesnog vremena u kafiću "Smaragd" - i kao da mi je malo što ga poznajem, idem tako daleko da ga u romanima dovodim u nedolične, opscene situacije...

Bonus video: Vladan Matijević