0
Margerit Jursenar napisala je svoje "Vatre" pre bezmalo devedeset godina. Danas se njena omniseksualna filozofija ljubavi čini toliko mladom i drevnom u isti mah, uzbudljivom i perfektno razumljivom čoveku njene budućnosti, a našem savremeniku, u istoimenoj aktuelnoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Marija Velasko “Vatre”
na osnovu proze “Vatre” Margerit Jursenar
Prevod drame “Vatre” Marije Velasko: Aleksandra Mančić
Prevod proze “Vatre” Margerit Jursenar: Jovica Aćin
Režija: Karma Portačeli
Scenografija i dizajn svetla: Cube.bz
Kostimografija: Marija Marković Milojev
Audio-vizuelni material: Mikel Anđel Rajo
Originalna muzika: Đordi Kuljet
Scenski pokret: Damjan Kecojević
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović
Igraju:
Sloboda Mićalović: Ona
Nataša Tapušković: Sapfo/Terapeut
Milena Vasić: Fedra/Magdalena
Nikola Rakočević: Ahil
Iva Manojlović: Antigona/Venera
Damjan Kecojević: On
Rosa Renom: Klitemnestra
Kivani Menolašina Hulijan: Hipolit
“Položaj žena određen je čudnim običajima: one su istovremeno podređene i zaštićene, slabe i moćne, suviše prezrene i suviše poštovane”, veli Margerit Jursenar u svojim “Hadrijanovim memoarima” (1951). No, čitavih petnaest godina ranije, u delu “Vatre” (Feux, 1936), ona se na mnogo zanesenjačkiji i ambiciozniji način bavi ženskošću i onim ženstvenim u ljubavi, pozivajući u pomoć čitav paralelni svet antičkih božanstava i smrtnika Starog veka, da bi sa svih strana temeljno razmotrila metafiziku osećanja što će zauvek pokretati kosmos svojom nesagledivom i neodgonetljivom snagom.
“Pretrpani smo kipovima, krcati naslikanim i isklesanim divotama, ali je to obilje puka iluzija: neumorno reprodukujemo nekoliko desetaka remek-dela koja više ne bismo bili kadri sami stvoriti”, ističe dalje Jursenarova u “Hadrijanovim memoarima”. I, baš u ovim rečenicama autorke, kao da je sadržana začudna scenografija, što se mahom sastoji od umetničkog krša pradavnina, po kojem se kreću, vole, neprekidno iznova rađaju i – od Kupidonovih fatalnih strela ljubavi – najposle umiru, junakinje i junaci predstave “Vatre” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Ekskluzivni vodič kroz ovaj čarobni svet prepuštanja magnetizmu ljubavi, tom nesavladivom užitku odanosti, prisnosti i magične dezintegracije van blizine voljenog stvorenja, očajanju, obmani, (ne)učinjenom izboru, misteriji, spasenju, zanosu, zločinu ili pak pomisli o podizanju ruke na sebe – jeste veličanstvena Sapfo, slavna grčka pesnikinja, rođena u Mitileni na ostrvu Lezbos između 630. i 612. godine pre nove ere, u tumačenju zadivljujuće Nataše Tapušković.
Lord Bajron je, njome fasciniran, u svom “Čajldu Haroldu” pisao: “Crna Sapfo! Zar stihovi besmrtni ne mogoše da sačuvaju/Te grudi napojene tako besmrtnom vatrom?”. Možda se i on, pred darom ove neprolazne umetnice, našao zapitan o prirodi svojih ljubavnih naklonosti, jednako kao i Jursenarova onomad. U svakom slučaju, delo “Vatre” izgleda da je bilo podstaknuto stvarnom emotivnom nedaćom iz života Margerit Jursenar – neuzvraćenom strašću prema svom uredniku Andreu Frenjou, koji je odbio njenu ljubav. Ovo odbacivanje razvilo je potom autorkinu fantaziju o Sapfo što gaji zaljubljenost u muškarca Faona, kao neku vrstu lažne utehe zbog činjenice da je izgubila svoju omiljenu ljubavnicu Atidu.
Ali, komad “Vatre” Marije Velasko definitivno se udaljava od ovih krutih činjenica istinskog ili mitološkog života, sve u ime one univerzalne vrednosti ljubavi koja ne poznaje rod, pol ili vreme življenja: uvek će neko/svako u svom naraštaju ispoljiti neponovljivost voljenja; i uvek iznova proživljavati svoju antičku ljubavnu dramu, dok ugrađuje nešto autentično u DNK lanac sudbonosnih čulnih senzacija ljudske rase.
Predstava “Vatre”, svojim opojnim prosvetiteljskim žarom terapeutkinje Sapfo, podučava nas najpre strpljenju, blagosti i dobroti: da u ljubavi ne budemo paćeničko roblje kad smo ostavljeni, već da pronađemo smisao u samoći i usavršavanju svog bića; da odolimo porivu da se poput Sapfo bacimo sa litice i zatim utopimo u dubinama onog obožavanog drugog; da sebe zavolimo iz sve snage i gvožđem istinskog znanja potkujemo misiju sopstvenog ozdravljenja… i tako konačno budemo osposobljeni da ljubimo bez ostatka, žaljenja, gneva ili tuge.
Zato se čitav komad Marije Velasko tog časa preobraća u jednu opčinjavajuću duhovnu vežbu o neophodnosti mudrog preispitivanja sopstvene ljubavne ekstaze i eventualnog sloma, suočavajući nas sa junakinjama i junacima iz prastarih knjiga. Takođe, on sugeriše potrebu za neprestanim učenjem i razmišljanjem, ne bi li ovako oplemenjenim ubeđenjem očarani pojedinac zadržao svoje čežnjom izmučeno telo na ivici propasti i pružio mu obilje sigurnosti da ne posrne dalje u (samo)uništenje.
Jer, Tomas Bernhard pronicljivo kaže: “Žene su bile kao reke, njihove obale nedostižne, noć je često odzvanjala jaukom utopljenika”.
Ako je svet već nastao iz “Velikog praska” i kroz mnoge svoje mene, pogotke ili ćorsokake, genetsku kombinatoriku ili bljesak nekog nad-Tvorca, porodio čoveka – onda će do sledeće konfuzije elemenata biti neophodno da konsolidujemo svoj bazični humani impuls, raspletemo zamršene trave svojih čulnih afiniteta, ustanovimo kakva je to ljubav nama zapravo potrebna i ko smo mi u njoj tačno, uprkos svim nezamislivim scenarijima niz koje nas život bezdušno baca – pravo u pogibelj ili euforiju postanja.
Prolazeći bajkovitim krajolikom ovog komada, kojim mimohode žene revolucionarke, dostojanstvene ratnice duha i smele misionarke, vidimo kako osvešćene porazima i nemogućim poduhvatima, što im ih je istorija namenila – a opet nimalo ogorčene, već naprotiv prosvetljene, razborite, duhoviite, nepotkupljive i solidarne – pokazuju apsolutnu spremnost da posegnu značajno dublje od tek grebuckanja po površini privida pojavnog sveta. I muškarci su ovde iz istih razloga ženstveni, u najpoželjnijem smislu te reči – i oni krhki, satrveni sumnjama, preplašeni i smlavljeni emocijama, ljubopitljivi pred grandioznošću svemira, ošamućeni pometnjom svog tela i potonućem u bezuslovnu nežnost.
Jedan deo naročite uverljivosti ove predstave svakako pripada odličnoj podeli uloga: Tapušković je izuzetna kao Sapfo, na nivou nekih naših najvećih glumačkih imena i njihovih legendarnih rola, dok je Sloboda Mićalović idealno satkana da bude nesnađena Ona, začuđena nad time kuda je život nosi, dok pokušava da ga usmeri na stranu gde je srce navodi. Njihova međuigra daje okosnicu predstavi, u kojoj stalno niču gorostasna pitanja i neizvesni odgovori, dok se, posle svih lomova i dilema, Nataša i Sloboda najzad ne nađu same na sceni, obavijene noćnim nebom i saznanjem da bez ljubavi nema života. I ostali članovi ansambla JDP daju sve od sebe, posebno sjajna Milena Vasić, delikatni Nikola Rakočević, odvažna Iva Manojlović, Damjan Kecojević što atletski obznanjuje svoje prisustvo, kao i upečatljivi umetnici iz Barselone Rosa Renom i Kivani Menolašina Hulijan, koji ruše barijere video-snimaka sa njihovim zabeleženim umetničkim udelima, prodirući direktno u predstavu.
Margerit Jursenar smestila je u “Vatrama” mitološke obrasce u savremeni kontekst; Marija Velasko nastavila je odlučno dalje u tom smeru, prenoseći ih u treći milenijum. Dve vanredno talentovane žene učinile su da nam moderan život ovih arhetipskih ličnosti izgleda savršeno prirodno, bez obzira na “gadžete” kojima su opskrbljeni, dok pokušavaju da prenesu svoja autentična ljubavna osećanja i muku što ih prati – sadašnjem pokolenju. Kao primeri ljubavnih iskušenja promiču, osim onih klasičnih – Fedre i Hipolita, Ahila i Patrokla, Klitemnestre i Egista – i mitovi skorašnjeg datuma, čije su heroine i heroji svima dobro poznati: Marina Abramović i Ulaj, Džoni Dep i Amber Herd, Džej Lo i Ben Aflek.
“Vatre” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu predstava je za kojom smo toliko žudeli. Apoteoza fantastike erosa. Vrlina transcendencije. Poniranje u prvobitni haos da bi se izgradio novi svet na plećima ženstva. Šarl Bodler, stari lisac, sve je izvanredno razumeo još u pesmi “Lezbos” iz svoje zbirke “Cveće zla”:
“Safo, koja huleć na bogove pade
Kad lažnoj veri ne htede da služi
Plen bedniku grubom svoje telo dade
Da u ludom besu prizor kazne pruži
One koja huleć na bogove pade
I otada Lezbos neprestano tuži
Mada njeno ime slavi se i dalje,
I njeni su krici svake noći duži
Koje sa obala pustih nebu šalje.
I otada Lezbos neprestano tuži!”
Bonus video: Nataša Tapušković: Vatre u JDP
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare