Autobiografija o svemu - proza Slobodana Tišme i Vladimira Kopicla: Predlozi za čitanje

Slobodan Tišma, „Genije bas gitare: Fatherfucker“, Nojzac, 2024.

Slobodan Tišma ume da čuje i muziku sfera i kakofoniju grada. Njegov prozni ciklus „astal tiš riba friš“ dobija novi nastavak, dugo i tiho projektovanu nadogradnju i splet novih raskošnih varijacija. „Genije bas gitare“ razotkriva rad sećanja u kom se modeluju i tzv. objektivna stvarnost i duboka intima – to sećanje remeti bioritam junaka i menja energiju prostora kojim hoda.

Ovaj dugometražni ogled o fantaziji koja ometa i modeluje signale iz svakodnevnog života može da se i čita, i sluša – kao partitura koja beleži dnevne zapise i pripovest o alternativnom dokumentovanju stvarnosti. Mašta i mišljenje udružene su u stalnom testiranju sebe i sveta, u analizi učinaka i uticaja želje, volje i straha na oblikovanje identiteta – inače jedne od spornih mernih jedinica u Tišminom koordinatnom sistemu. Slobodan, uostalom, tvrdi da ne postoji unutrašnji monolog: „postoji samo unutrašnji dijalog, to je ta rasprava sa samim sobom kao drugim, svađa, rat koji preti da se pretvori u haos, u ludilo, eto, šta je pisanje“.

Atmosfera sumnje i zasićenosti u Tišminoj prozi i dalje žilavo opstaje; zato je tekst tako često na raskršću elegije i polemike. Tišma je odličan analitičar stanja i raspoloženja, ličnosti i fenomena utoliko što odlično razume besciljnost svake analize. On je pedantan defetista, koji nikada ne zaboravlja da se sa svakom radošću i zabludom u sopstvenom životu mora obračunati na retorički artikulisan i pedagoški argumentovan način. „Štampanje novih knjiga je besmisleno, kao i rađanje novih ljudskih bića“, piše Slobodan. „Večito vraćanje sličnog je manifestacija Pakla, to je Mebijusova staza“; patnja se ponavlja, bol se vraća a „knjige su svedočanstvo te patnje“. „Svaka individua je neka vrsta polisa, unutrašnjeg prostora ili dvorišta u kom se događaju razne stvari“, piše Slobodan. Zato „astal tiš“ čitaocu otvara nov prozor s pogledom na krcato dvorište.

Vladimir Kopicl, „Između trudova“, Čarobna knjiga, 2024.

„U srcu svake istorije, kao kolac u vampiru, čuči nešto čvršće od neporecivog i nešto zavodljivije od dopadljivog“. Tako počinje „NATO trilogija“, jedna od proznih pripovesti Vladimira Kopicla u knjizi novela koje brišu granicu između eseja i pripovetke, između Novog Sada i paralelne dimenzije onoga što je ovaj pisac u svom romanu „Purpurna dekada“ (2020) nazvao „kardiokinologija“.

Pripovedanje događaja iz dalje i bliže prošlosti (put u Ameriku, hagiografija kućnih ljubimaca, ratni dnevnik) podleže veselim korekcijama: Kopicl piše tako da sklopi komični i avanturistički roman sa elementima jeze i (samo)kritike.

Gorkoslatke novele novosadskog pesnika i pripovedača vole rimu, obrt, veselu patetiku i setnu duhovitost. Opisivanje stanja i raspoloženja vlasnika i cimera jednog malog psa graniči se sa sindromom euforične disforije. Osećanja mogu biti teška i gorka: „praznina ostala za ljubimcem mori kao monaha požar na Svetoj gori“. Kopicl vraća u fokus temu NATO bombardovanja, uparenu sa začetkom jednog malog budućeg života: „Svuda pršti, seva, sva se zemlja trese, kao da istresaš mamute iz kese“ – ovo je tek jedan primer kako briga i strah oboje tekst tako da se istovremeno uplašimo i nasmejemo. Kopicl nas podseća i na pojam lokatora, koji je u proleće 1999. postao jedna od dominantnih pretećih a bizarnih funkcija našeg sveta.

Bonus video: Kubanski pisac Migel Barnet otvorio Sajam knjiga