"Prava horor priča je sam život": Šta je Barbi Marković, popularna srpska spisateljica sa adresom u Beču, rekla za "Gardijan"

U Beču, svaka druga zgrada izgleda kao da je izgrađena za kralja, kelneri koji vam poslužuju kafu nose smokinge, a javni prevoz nije samo efikasan i jeftin, već gradske vlasti plaćaju muzičarima da sviraju Mocarta u vagonima. Ali u pričama srpske autorke Barbi Marković, smeštenim u glavni austrijski grad i njegovu okolinu, nešto nije baš kako treba s tim mestom, piše “Gardijan”.

U “Minihororu”, veoma čudnoj i veoma zaraznoj kolekciji kratkih priča 44-godišnje autorke, strašne stvari vrebaju iza sjajnih baroknih fasada. Gost na novogodišnjoj zabavi na krovu otkriva tajni prolaz koji vodi u paralelni svet u zgradi pored. Čovek grize ukusnu štanglu alpske čokolade samo da bi otkrio da je zaražena belim crvima. Devojka posećuje porodicu svog dečka na selu i otkriva da su svi napravljeni od testa za kolače.

"Početne tačke često su savršeni životi srednje klase", kaže Markovićeva, koja je rođena u Beogradu ali već skoro dve decenije živi u glavnom gradu Austrije. "Sviđa mi se taj trenutak kada pomislite: sačekaj, nešto nije u redu."

Barbi je deo talasa pisaca, uključujući Sašu Stanišića i Tijana Silu, koji su odrasli u bivšoj Jugoslaviji i sada oživljavaju književnu scenu na nemačkom jeziku. Njeni romani “Izlaženje” (2006), “Superheroinke” iz 2016. i “Screwed-Up Times” iz 2021, delimično su autobiografske knjige koje su se uglavnom bavile njenim balkanskim poreklom.

Ali opasnost u “Minihororu” nije samo prikrivena referenca na traumu jugoslovenskih ratova. U većini od tih 134 kratkih priča - neke od njih su dugačke samo jednu rečenicu - strah leži u svakodnevnom. Uklanjanje šminke završava u krvoproliću. Žena počinje da se gubi u beskonačnom listanju tekstova na internetu. Par ne uspeva da promeni termin isporuke iz "Ikee" i biva pretučen od strane montažne ekipe.

"Kada počnete da se fokusirate na sitne detalje života u Beču, vidite probleme ili nepravde svuda koje vas prosto šokiraju. Prava horor priča je sama život”, kaže Barbi Marković.

Prvi put objavljena na nemačkom jeziku od strane bečkog i salcburškog nezavisnog izdavača “Residenz Verlag” u oktobru prošle godine i još uvek nije preveden ni na jedan drugi jezik, “Minihoror” je ove godine zauzeo prvo mesto na prestižnim listama kritičara nekih važnih medija u Nemačkoj i Austriji, ispred nedavnih izdanja Zejdi Smit, Pola Ostera i Petera Handkea. “Minihoror” bi mogao da izgubi status "hit" među čitaocima i postigne mejnstrim uspeh.

Ovo je već izuzetan uspeh za knjigu koja je svoju eksperimentalnu prozu učinila privlačnom. Dvoje protagonista u svim pričama “Minihorora” zovu se Miki i Mini, što su imena poznatih Diznijevih junaka u srpskom prevodu, a proza Markovićeve pozajmljuje tehnike pripovedanja ne samo iz horora već i iz stripova. Izrazi u obliku govornih balona ("ŠTA?") i nagli preskoci vremena ("Sutradan...") su česti. "Kada je reč o kreiranju romana, većina prati već dobro utabane staze", napisao je kolega pisac Klemens J. Sec u jednoj recenziji. "Dok Barbi Marković istražuje neistražene teritorije na mlaznom raketnom pojasu."

Rođena u beogradskom naselju Banovo Brdo, Markovićeva je proživela poslednje godine socijalističke Jugoslavije, njen raspad ranih 90-ih i NATO bombardovanje grada 1999. godine. Njen roman, “Screved-Up Times”, koji je prvobitno zamišljala kao društvenu igru, pokušava da razjasni ove iznenadne preokrete: troje tinejdžera otkrivaju neispravan vremeplov koji treba da ih odvede u prošlost kako bi sprečio balkanske ratove. ali ih umesto toga katapultira u blisku budućnost, gde ih brzo širenje nacionalizma među njihovim prijateljima i porodicom ostavlja zbunjenima.

„Postojala je ta priča da je Jugoslaviju izgradila radnička klasa i da su svi bili jednaki“, priseća se ona. „A onda se sve to promenilo za nedelju dana. Zemlja je bila izložena kapitalizmu bez sopstvenog kapitala i sve se pretvorilo u konkurenciju. I zato što ljudi nisu imali mnogo iskustva sa ovim novim sistemom, i zato što nije bilo novca, to je uglavnom značilo da su jaki počeli da oduzimaju stvari od slabih."

Njena odluka da ostavi iza sebe ono što ona naziva „društvo nasilnika“ došla je relativno kasno i kao hir. 2006. prijatelj joj je ispričao o sporazumu koji je podrazumevao da studenti iz zemalja koje su nekada bile deo Austrougarske imperije mogu besplatno da studiraju u Austriji. Sa „dva kofera i 500 evra u kešu” podigli su štapove i preselili se u Beč. Uprkos tome što je u to vreme bila blizu dobijanju diplome iz nemačke književnosti, ona kaže da joj je nedostajalo znanje jezika.

Da bi uvežbala nemački, pokušala je da prevede novelu “Hodanje” iz 1971. koju je napisao Tomas Bernhard. Za reči koje nije znala, ubacila je svoje, na kraju zamenivši tri muška centralna lika za tri žene od dvadeset i nešto u noćnom izlasku u Beogradu, i promenivši naslov u “Izlaženje”.

Kada je pisala "Suhrkamp-u" da dobije dozvolu da objavi svoj „remiks“, nemačka izdavačka kuća je prvobitno odbila. Posle nekoliko preklinjanja, dala joj je dozvolu da objavi samo jedan tiraž "Izlaženja" (Rende, 2006) na srpskom jeziku i pozvala je da se „ubuduće uzdrži od ovakvih projekata“. Tri godine nakon što se Markovićeva preselila u Beč 2006. godine, njena remiks novela je ipak objavljena na nemačkom, kod istog izdavača koji joj je to prvobitno zabranio.

„Kada se desila cela stvar sa Tomasom Bernhardom, shvatila sam da ne mogu da izgubim glas na kom god jeziku da pišem“, kaže ona. „Tražim od prijatelja pravi izraz, kradem od drugih autora, izmišljam stvari. Jedino što je važno je da na drugom kraju izađe pisanje.”

Bonus video: Šta nam poručuje pisac Nenad Racković kroz "Aspirin supernovu"