Pozorišna kritika - Aleksandra Glovacki: O bolu i nemoći

Pisano gotovo odmah po završetku Prvog svetskog rata, Brehtovo prvo celovečernje dramsko delo, Baal, umnogome je direktan rezultat ratnog iskustva dvadesetogodišnjeg civila, bolno svesnog jezive destrukcije u kojoj se svet našao. Slamanje svih ideala dovelo ga je do glavnog lika, Baala, auto/destruktivnog pesnika anarhiste, suprotstavljenog društvu, građanskoj klasi i njenom svetonazoru. Jedina vera koju propoveda je da na svetu postoje jaki i slabi ljudi, a da slabi po prirodi stvari gube bitku. Kontroverzno božanstvo po kome je ovaj antijunak dobio ime pojavljuje se u različitim formama - od demona destrukcije, do boga plodnosti i novoga života, pa tako i glavni lik dobija dvostruku funkciju - od pojedinca uzdignutog nad drugima, do slomljenog bića koje jedini izlaz iz životnog mraka vidi u povratku u ništavilo. Zlo koje je činio drugima uporno ga je slabilo.Suprotno kasnijem Brehtovom delovanju, Baal je sve samo ne moralistički komad. No, iako nije reč o politički angažovanom tekstu, nekim osobinama već se najavljuje epski teatar koji će autor kasnije uspostaviti. Jer, anarhistički pristup životu i seksu glavnoga junaka ondašnji gledaoci su pratili sa velikim otporom, i uz nekoliko songova efekat otuđenja već je bio postignut. Publika je htela-ne htela bila prinuđena da vidi svet onako strašnim kako ga je autor video. Ipak, komad je pesnički raspojasan, uveliko pod uticajem Sturm und drang pokreta, sastavljen od jakih pesničkih slika mnogo više nego od radnje, koja je zapravo sve vreme ista - Baal ide iz jednog povređivanja ljudi oko sebe u drugo, a da se niko od njih suštinski ne menja.

Poštujući ove osobine teksta, Diego de Brea ga precizno režira, bez romantizovanja i bez izazivanja bilo kakvih emocija. Režira nepromenjivost sveta, šta god da se u njemu dešavalo. I kada su dovedeni do ivice očaja, do samoubistva, likovi su kao šahovske figure, premešteni na drugu poziciju, ali ostaju isti. Odnosi se to i na Miloša Bikovića u naslovnoj ulozi, koji koncentrisano kroz sve situacije provodi nepromenjen lik kontroverznog pesnika, zgađenog nad ljudima i ljudskom sudbinom, ujedno i žrtve i dželata nepravednog sveta u kome se našao.

Predstava vizuelno asocira na prve filmove iz doba ekspresionizma, u ahromatskoj skali, crnom otvorenom scenom, sa likovima koji se pomeraju nezavisno od dešavanja, stvarajući iluziju različitog kadriranja (scenograf De Brea, kostimi Blagoj Micevski). Scene su suštinski horske, jer nikada na pozornici nisu ostavljeni sami Baal i njegova žrtva, pa je teško govoriti o pojedinačnim ulogama. Možemo samo pohvaliti glumačku disciplinu čitavog ansambla, a to su Vanja Nenadić, Dunja Stojanović, Ivan Zablaćanski, Jana Milosavljević, Maja Ranđić, Miloš Petrović Trojpec, Milan Čučilović, Milan Zarić, Miodrag Radonjić i Stefan Radonjić, što naravno nije malo.

I ono što ostaje, kad se zavesa spusti, upravo su lepe slike, i nekakva egzistencijalna muka ljudska, u nekakvom limbu, bez jasne ideje o tome šta se tamo zapravo dešava. Što može da zasmeta u jednom momentu, da poželite da se nešto konačno desi što će i Baala i njegovu okolinu stvarno pomeriti iz orbite u kojoj se vrte. Ako ne njih, ono bar nas u publici.