Osim što je to stvarno jedna odlična drama, ''Nora'' Henrika Ibzena predstavlja i kamen temeljac feminističke dramske literature. Jer priča je to o ženi koja napušta muža i decu zato da bi otkrila sebe, da bi konačno saznala ko je i šta je. O ženi koja uviđa da je čitavog života igrala sporednu ulogu u patrijarhalnim igricama, i da kao takva nije podobna ni decu da vaspitava. O ženi koja hoće više od života i ne boji se da to pokuša.
Praizvedba se dogodila decembra 1879. godine, ali ne u piščevoj rodnoj Norveškoj, već u Danskoj, u Kraljevskom pozorištu u Kopenhagenu. Smatra se i da je “Nora“ prvi dramski bestseler, jer je početno izdanje od 8000 primeraka preko noći rasprodato, kao i sledeća dva. I pored toga što su prvi strani prevodi, na Nemački, Engleski i u Belgiji, samoinicijativno menjali kraj – nije bilo zamislivo da će žena otići iz dobrostojeće kuće, od dece i tako finog muža, pa se u ovim verzijama Nora predomisli, i ostane u braku.
Ibzen majstorski vodi priču o srećnoj i uspešnoj građanskoj porodici, diskretno uvodeći mračne senke kroz pukotine jednog odnosa, koji će se do kraja u potpunosti razotkriti i razoriti. Taj odnos pisac otvara naizgled benignom muževljevom kontrolom žene, njegovom zabranom da jede bombone, na šta Nora odgovara detinjastim skrivanjem i laganjem. Od toga, pa do rušenja bračnih iluzija kao kule od karata, smestio se užas ucenjene Nore. Sama za sebe ucena i ne bi bila toliko strašna da ova žena nije dresirana na način da ne sme da izneveri mušku glavu porodice. Prvo je to bio njen otac, a zatim muž. To je taj užas, potpuna samoća u strašnoj opasnosti, a sve u okviru srećnog građanskog braka. Na stranu koliku je žrtvu sama Nora podnela za dobrobit svoga muža. Jednako ćuteći i u samoći. Spoznaja dubine te bračne samoće pogonsko je gorivo Norino da svom snagom za sobom zalupi vrata doskorašnjeg doma.
Predstava Narodnog pozorišta se zadržala na spoljašnjim slikama. Nora (Nada Šargin) skakućući pokazuje veselost, čestim presvlačenjem, golim nogama i ramenima pokazuje ženstvenost i erotičnost, gutanjem bombona koje vadi iz budžaka pokazuje svoje nezadovoljstvo. Sa tom glumljenom erotičnošću je poseban problem. Jer, Nora se ne skida pred mužem. Ne skida se ni pred ogledalom. Ne postoji odnos u kojem će se njen seksepil, ili već lepota, šta li, inicirati, razviti i ostvariti. Kome se dakle Nora pokazuje tako polugola i razdragana, ako ne jedino publici?
I muž (Nenad Stojmenović) se pokazuje kao lažno brižan, i doktor (Hadži Nenad Maričić) se pokazuje kao zgodni šarmer, a gospođa Linde (Katarina Marković) oštra i odsečna prijateljica koju je život istrenirao da bude efikasna.
Jednostavan crtež, u kome se jedino Goran Jevtić ne pokazuje, već biva. Sa njim na scenu uđe drama. Sa njim uđu neizvesnost i radoznalost šta će se dalje događati i dogoditi. On je taj očajni ucenjivač, on je lik koji se istinski lomi između očaja koji ga tera da bude surov i prirode koja mu je daleko blaža.
Ovo je jedna lagana predstava, bez potrage za dubljim značenjima, za tumačenjem odnosa i likova, ali kojoj ne nedostaje šarma.
Bonus video: Marko Marković: Ne postoji Somborac koji ne zna da pliva i ne ide u pozorište
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar