Pozorišna kritika: Balkanski ratni košmar

Tekst Jetona Neziraja prati matricu Eshilove Orestije, antičke tragedije iz tri dela, koja počinje ubistvom kralja Agamemnona po povratku iz Trojanskog rata. Ubila ga je žena, Klitemnestra, jer je na polasku u rat bogovima žrtvovao njihovu najstariju ćerku. Klitemnestru zatim ubijaju sin i ćerka, Orest i Elektra, jer im je ubila oca. Oresta proganjaju i do ludila dovode Erinije, boginje osvete. Atina donosi pomirenje na kraju.Neziraj zadržava autentična imena, s tom razlikom da se krvavi pir dešava danas, na Balkanu, u nekom porodičnom hotelu. Motive da ubije muža po povratku iz rata, Klitemnestra jasno iznosi, imenujući ga zločincem i nabrajajući sva zlodela koja vojnici u ratu rade – ubijanje i mučenje civila, odsustvo milosti prema deci, ženama i starima, silovanja, uništavanja, kriminal, krađe – što je svima dobro poznato. Klitemnestra je i sama žrtva muža, komandanta takve vojske, čijeg se pobedničkog povratka svi boje. Strepe da oni kojima su omileli ubijanje i krv, moraju sa tim da nastave. Takvi se, po povratku, prvo surovo razračunaju sa domaćim neistomišljenicima, da bi na kraju počeli da se ubijaju između sebe.O kojoj je tačno vojsci reč, tekst ni u jednom trenutku ne aludira. Jasno je da su sve vojske bile i ostale iste. Krv traži novu krv, još više krvi – rečenica koja je nekoliko puta ponovljena u predstavi najjasnije izražava njenu ideju. Blerta Neziraj režiju gradi kao široko, ekspresionističko platno, u jarkim bojama i kontrastima. Kombinacijom epskog teatra i groteske, u kabaretskom miljeu, uz songove i atonalnu, snažnu muziku Gabriela Marangonija, precizno i žestoko režira balkanski poratni košmar, u kojem se ubice slave kao heroji, iako je dobro poznato kako to herojstvo izgleda. Smešta ih u sumračni prostor, sa bordelskim osvetljenjem (scenografija Marija Kalabić), i delom publike na sceni, za stolovima.Međunarodna ekipa je većim delom sačinjena od Amerikanaca, uz nekoliko naših i prištinskih glumaca, a govori se na engleskom. U ulozi Klitemnestre je odlična Oni Džonson, koja besprekorno sjedinjuje slabost krhke žene i čvrstu nepomerivost nekoga ko je odavno pregoreo u bolu. Egista, njenog ljubavnika, razigrao je Svetozar Cvetković, kao predstavnika one sebične vrste umetnika, ili kvaziumetnika, foliranata, nezainteresovanih bilo za šta osim za sopstveni ego. Agamemnon je Džordž Drens, tipični samozaljubljeni moćnik, dok je u dvostrukoj ulozi, ratnika i advokata, žestoki Ivan Mihailović. Precizan i ekspresivan, on uspeva da kroz celu predstavu bude autentični nosilac testosteronske moći, što je neophodan dodatak ovakvom narativu. Važan znak u predstavi je pomeranje Orestovog sadruga Pilada sa nemuštog i odanog pratioca kod Eshila, na mesto nedefinisanog, i muškog i ženskog predstavnika međunarodne zajednice, koji osim što koristi priliku da propagira sopstveni biznis u Berlinu, zapravo je nedefinisana strana sila sa nebrojeno mnogo lica, jegulja koja izmiče bilo kakvom određenju.

Mlada Verona Kodža je dirljiva Kasandra, dok Judžin d Pudžin donosi neuobičajeno samozatajnog, nasmejanog Oresta osvetnika. Takav je do trenutka dok duhovi ne počnu da ga proganjaju. Kod Jetona Neziraja nema nikakve Atine pomiriteljice. Samo vatra može da neutrališe miris tolike prolivene krvi, i tu vatru ovde potpaljuje Elektra.Balkan Bordello je možda opterećen nekim preterivanjima na kraju, ali sama tema je jedno obilno preterivanje zla i bola, pa se i ne može rešavati skladno. U Brehtovom maniru, ona ne izmamljuje emocije, već podmeće moćno ogledalo koje ne ostavlja nikakve nedoumice o ratu, čije posledice živimo u ovom delu Balkana.Bonus video: Tanja Bošković u Ateljeu 212

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tanjaboskovicateljeds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2683108"]