0
Tenesi Vilijams: Tramvaj zvani želja. Premijera u Somborskom pozorištu.
Ovaj klasični naslov jednog od najznačajnijih dramskih autora 20. veka, u režiji mladog Juga Đorđevića očekivano je dobio novo ruho, u promišljenom iščitavanju i u adaptaciji Tijane Grumić.
Pomeranja i izlazak iz zone očekivanog, iako ne deluju radikalno na prvi pogled, sveukupna su. Počevši od podele: Stenli Kovalski nije nikakav razbacan i mišićav mačo tip, već fizički suptilni, gotovo nežni Aleksandar Ristoski. Ledeno miran u surovosti. Stela Milijane Makevič nije uobičajeno neugledna mlađa naivna sestrica, već naprotiv, jedna stamena opšta mama, nepomeriva u svojoj rešenosti da bez treptaja, bez mrštenja, bez reakcije istrpi sve što bračni život nosi, uključujući usamljenost, dosadnu izvesnost, kao i muževljeve grubosti. Oboje su nepomerivi u svojoj zacrtanosti, zastrašujući u toj nepomerivosti. Njihova seksualna povezanost je jasno data, s tim da više liči na rezultat nekakvog podrazumevajućeg bračnog ugovora, nego što predstavlja uzbudljivu erotičnost. Stenlijev drug i nesuđeni Blanšin verenik, Mič Nemanje Bakića, prateća je figura trougla, koji svojom slabošću omogućava da se ustaljeni poredak ne remeti, iako je i sam njegova žrtva. Tako postavljeni, oni jasno određuju kontekst sveta na koji je Blanš osuđena, i sa kojim nema šanse da se izbori, ma koliko se bacakala i trudila.
Dramaturškom intervencijom drama je svedena na ova četiri lika. Reditelj ih smešta u jedan ružan i do ivice vulgarnosti obezduhovljen stan, pun nekakve plastike i jeftinih materijala, zagušujuće spuštenog plafona. To je prostor u kome se četiri lika od početka do kraja nalaze, kao simbol i jasno ogledalo društvenog miljea iz kojeg nema mrdanja, u kome su bez odstupanja osuđeni jedni na druge, i gde nema mesta ni lepoti, ni željama.
Na takvom fonu tragedija Blanš Diboa može mirno da ide ka svom razarajućem kraju, a Ivana V. Jovanović da je pruži u raskošnom rasponu. Od prilično iritantne precioze, koja na sve načine pokušava i sebi i drugima da zatvori oči pred svojim ponižavajućim stanjem, do konačnog sloma, jednog ogoljenog krika, i zatim nestanka. Nejasno je šta se sa Blanš dogodilo na kraju, jasno je da Stenli, Stela i Mič ostaju tu gde jesu, svako sam u nekoj svojoj, nikad izgovorenoj nesreći.
Otprilike su tako reditelj i dramaturškinja vodili likove i njihove odnose, s tim da je druga polovina predstave sasvim u rukama Ivane V. Jovanović, i da je ona nosi punom snagom. Pa ako se pitate šta se novo može videti kod Tenesi Vilijamsa, može jedna nimalo sentimentalna, nimalo melodramska, već istinski strašna Blanš.
Brojni su rediteljski postupci čiji je cilj razbijanje okova realizma, od kojih je svakako najznačajniji stalna prisutnost na sceni i kad je lik odsutan. Ili stilizovane scene seksa, posebne za svaki dan u nedelji. Ali mnoštvo je i sitnijih rešenja, poput pružanja mikrofona kao buketa cveća, ili razbacivanja fotografija odeće umesto prave odeće, što deluje pomalo na silu i nepotrebno, jer matrica čvrstog Vilijamsovog realizma teško će se sasvim slomiti, i nije bilo potrebno ići u tome do kraja.
Scenografkinja je Andreja Rondović, kostimografkinja Velimirka Damjanović, kompozitorka Julija Đorđević, uz Tijanu Grumić uobičajeno uspešna ekipa Juga Đorđevića.