Pozorišna kritika - Aleksandra Glovacki: Laka, mala komedija

Tipičnu malograđansku porodicu iz male kuće u predgrađu, Roland Šimelpfenig kao da je pozajmio od Joneska, dodavši joj dvoje dece pred punoletstvom.I kod njega se svakodnevica fokusira oko trpezarijskog stola, tokom zajedničkih obroka ujutru i uveče, uz izgovorene banalnosti, a prećutane stvarne misli. Brak je ušao u fazu u kojoj ga pokreće isključivo navika. Preokret nastaje kada deca uzmu stvar u svoje ruke, i kao u pozorišnoj igri izmešaju karte, kreirajući paralelnu porodičnu stvarnost. U toj novog stvarnosti se pojavljuju duplikati oca i majke, njihovi idealni partneri iz mašte. Dve žene i dva čoveka se sudaraju po kući, za stolom, u krevetu, u stvarnosti i u mašti, ni sami ne znajući ko je original, a ko duplikat.

Likovi donekle pirandelovski upisuju sebe u predstavu. Opisujući situacije oni komentarišu događanje više kao posmatrači nego akteri. Klasičnog dijaloga gotovo da nema, a izgovaraju se kratke replike, primerenije didaskalijama.Tekst svesno nudi mogućnost veoma različitih tumačenja, a rediteljka Tara Manić se opredelila za laku, šarmantnu komediju apsurda. Više nego što se bavi problematizovanjem identiteta, predstava se oslanja na klasičnu komediju zabune, u tradiciji blizanačkih parova, što je pocrtano istovetnim kostimom, perikama i drugim detaljima koji glumce čine jednakima.Šarm, duhovitost i brzina odlike su i glume, posebno roditeljske četvorke - Ivane Nikolić, Nataše Marković, Ivana Tomića i Daniela Siča, uz Ivana Zarića i Slađanu Vlajović koji igraju sina i ćerku. Scenografija i kostim Selena Orb, kompozitor Vladimir Pejković.