0
Premijera u Beogradskom dramskom pozorištu. Vladimir Tabašević ''Tiho teče Misisipi''. Režija Ivica Buljan.
“Tiho teče Misisipi“, roman Vladimira Tabaševića, pesnički je raspojasano štivo kroz koje se nelako probijate, pod stalnom pretnjom gubljenja u baroknoj šikari reči. Ostaju utisci, neke osunčane slike, žamor jednog života, miris jedne završene epohe. Nije tu baš bilo dramskog potencijala, ali je očigledno bilo nekih drugih zlatnih žica, koje je reditelj Ivica Buljan otkrio i iskoristio, stvorivši jednu od najlepših i najčudnijih predstava u poslednje vreme, na ovom prostoru.
Zajedno su pisac i reditelj radili na dramatizaciji, i neočekivano se uspešno prozni pisac otvorio u odnosu na zakonitosti drugog medija. Sfumato slike iz romana su konkretno uobličene, rečenice svedene na svakodnevni govor. Začudnost i višeslojna stvarnost u životu glavnog lika Denija ovde je rekonstruisana pozorišnim sredstvima.
Deni je mlad momak na letovanju u Sutomoru. Mesto je značajno po tome što su njegovi roditelji tu letovali dok je Deni bio u maminom stomaku. Deni dečak, mama i tata, Deni tinejdžer, Deni momak još uvek bez uporišta u životu… sve isplivava u njegovoj svesti dok leži na sutomorskoj plaži, pod suncem koje sve muške Denijeve hormone izvlači na površinu. Okrajci života kao smeće jugom izbačeno na pesak, kao iskorišteni predmeti izneti na prodaju, na trotoar. Takva je i scena (Aleksandar Denić), svaštara sa amblemima SFRJ vremena koje je prošlo i srpsko-tranzicijskog talasa – što je došlo.
Predstavu otvara lik dramaturškinje, gotovo kao alegorija pisanja koje sopstveni život meće i premeće u tekst. Tu je još jedan pisac, koji se nadmeće sa dramaturškinjom, i koji neke njene scene krade, dopisuje svoje, stvarajući odbegle rukavce Denijevog života. Njih dvoje zapravo ispisuju to što Deni živi, to što se odvija na sceni, mešajući prošlost i sadašnjost, stvarno i moguće, logično i apsurdno.
Vreme se na sutomorskoj plaži usložava, paralelno žive Deni i njegovi roditelji pre nego što se rodio, uz uplive životne sadašnjosti, koja na scenu izlazi iz gledališta, kakav je par Roma koji dođu i prođu i više se ne vrate, ili Vesna Čipčić koja publici prodaje krofne, ili sam Tabašević koji u jednom trenutku đipi iz sredine reda, izađe na scenu, i pročita deo iz sopstvenog romana, pružajući još jednu u nizu paralelnih stvarnosti Denijevog života.
Ima jedan mali muzej na otvorenom u Hilandarskoj ulici, opstaje već godinama. Tu ljudi donose neke sitne, obične predmete iz svog života i ostavljaju ih na ispupčenju zida jedne zgrade. Takvo plemenito smetlište je i ova predstava. Smetlište, jer se tu bez nekog reda našlo svašta što je prošlo, a plemenito jer je bilo veoma važno, dok je trajalo u komplikovanom Denijevom životu, u životu njegovih roditelja i zemlje u kojoj je njihova mladost ostala. Ta prošlost se dodatno otključa i na unazad, nenametljivo, kao neko sasvim slučajno, usputno saznanje.
Iz prethodno rečenog ne može se zaključiti i da je predstava iznimno duhovita. Povremeno je to crni humor, a na momente humor koji se penje do visine apsurda, kao što je pojava Branke Katić u ulozi Vesne Čipčić. Uz živu Vesnu Čipčić na sceni, koja se primetno trgne svaki put kad joj se pomene ime.
Ima i sentimentalnih delova, sa nekim starim dragim pesmama koje donesu smiraj kad se stvari suviše zakomplikuju i razviču po sceni. Mada je i taj lepi muzički deo u finu ironiju zavijen.
“Tiho teče Misisipi“ je jedna živa, prebogata, smešno-tužna, bezobrazna predstava, drugačija i opuštenija od ranijih Buljanovih, mislim na one koje smo ovde bili u prilici da vidimo. Njenu posebnu vrednost ostavljam za kraj, a to je nova generacija mladih, vrhunskih glumaca. To su Dunja Stojanović kao majka i Jana Milosavljević u nekoliko uloga, suverene i drske u glumi, kao da su na sceni godinama.
Milan Zarić sa toplinom nosi svoga Denija, između slabosti i grubosti kojom se brani. Tu su i fantastični, razigrani Miloš Petrović Trojpec kao otac i Mladen Sovilj kao očuh. Pa Vladan Milić, Aleksandar Jovanović i Nikola Malbaša – svaki u po nekoliko uloga. Nisu baš svi početnici, ali da ih ne razdvajamo, jer odavno se ovako talentovana grupa mladih nije zajedno pojavila na sceni. Uz prešarmantne Vesnu Čipčić i Branku Katić, koja ovom ulogom zvanično postaje član ansambla BDP.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
