Povratak Davida Albaharija

"Priroda bajki je nomadska. Putuju kroz vreme i prostor, prevaljuju stoleća i kontinente, prolaze kroz društvene slojeve opisujući svaki put stazu uspona i sunovrata, kroz pripovedanje koje se obnavlja i neprestano preobražava slušaoca i naratora i obratno", pisao je Italo Kalvino. Esej čuvenog italijanskog pisca i njegovo izdanje "Italijanske bajke" bili su polazište za knjigu koju su "u četiri ruke" napisali David Albahari i Mirjana Ognjanović, a ilustracijama obogatio njihov prijatelj Slavko Krunić."Lažne bajke" upravo su objavljene u izdanju beogradske kuće "Booka". Na konstataciju da je to u neku ruku povratak Davida Albaharija sa novom knjigom na police knjižara posle više godina, izdavač Ivan Bevc kaže da se poznati pisac oglašavao povremeno nekim radovima, a da je pravo zadovoljstvo bilo objaviti ovu knjigu.- Albahari i Mirjana su prijatelji i dugo su hteli da nešto zajedno urade. Albahariju sada kratka forma više leži. Mirjana je kod nas već objavila "Nesanicu za dvoje", "Sirenu koja se smeši" i prevode Sorentina i Elene Ferante i predložila je da objavimo "Lažne bajke", koje su ona i Albahari napisali, a ilustrovao ih je njihov prijatelj, slikar Slavko Krunić. Hteli smo da napravimo poslasticu od knjige, sa pričama koje su nerealistične, bajkovite, tajanstvene, da pokažemo da i tako može da se piše. To su na neki način bajke za odrasle, ali mogu da ih čitaju i deca. Zbog takvih priča i Slavkovih ilustracija odlučili i da je objavimo u drugačijem formatu, u tvrdom povezu, da to bude nešto što se čuva i poklanja - kaže Bevc.

Krunić je "osumnjičen" za inicijatora da ova knjiga nastane. Međutim, on uz osmeh kaže da autori na pitanje o nastanku "prijateljski prebacuju loptu jedno drugom".- David i Mirjana su pokrenuli sve to na neki način. Mirjana me je upoznala sa Davidom kada sam je pitao da mi preporuči nekoga da napiše katalog za moju izložbu 2014. godine. I onda je David napisao - bajku. Meni se to dopalo, pa sam mu predložio da napravimo celu knjigu i bilo je sasvim logično što smo u to uključili Mirjanu - kaže Krunić.Mirjana Ognjanović u svojoj biografiji u ovoj knjizi piše da je došla na svet "zahvaljujući dogovoru jednog dečaka i njenih roditelja". Taj dečak im je, piše ona, rekao da će njihova želja da dobiju ćerku biti uslišena, ali pod uslovom da on jednom dođe i zamoli je da uradi nešto. I onda se posle dugog vremena pojavio i i pozvao se na staro obećanje: "Dakle, sada ćemo zajedno da napišemo knjigu!"Taj dečak bio je, ispostavlja se, David Albahari.- Prijateljstvo između Davida i mene traje koliko i moj život. Znamo se od mog rođenja, jer smo živeli stan do stana. Vrlo smo bliski i povezani. Ljudima koji nas poznaju nije čudno što smo zajedno napisali knjigu, iako je on čuveni, slavni pisac, veoma prevođen. Ja sam se bavila novinarstvom i pisala o kulturi pre nego što sam se posvetila prevođenju i pisanju, imam to dvostruko obrazovanje, završila sam studije književnosti i učila klasičnu gitaru. I uvek su među nama bile neke priče. Sazreli smo, da tako kažemo, i došlo je vreme da nešto i uradimo zajedno. Odlučili smo se da se u ovo strašno doba okušamo u jednoj književnoj vrsti koja ne poštuje bilo kakvu vrstu pravila, u bajkama čija priroda je, kako to Kalvino kaže, nomadska, putuju kroz vreme i prostor. Ali za razliku od pouka u mnogim bajkama, naše se ne završavaju uvek sa poukom sa srećnim krajem. Naša omiljena bajka završava se poukom da ne izvuku baš uvek dobri i pravični dobar kraj - priča Mirjana Ognjanović.

Albahari, autor skoro 40 zbirki priča, romana i eseja, pre "Lažnih bajki" objavio je "Životinjsko carstvo" 2014. godine, a u međuvremenu tek "21 priču o sreći" (2017), zbirku kratkih zapisa i roman "Danas je sreda" iste godine. Nekada je objavljivao i po tri knjige godišnje, ne računajući prevode ili izdanja za koja je pisao predvogovore ili pogovore. Da ga bajke zanimaju i kao forma i kao fenomen potvrđuje i njegova verzija "Tamnog vilajeta" u knjizi "Srpske narodne bajke za decu 21. veka" (2012), kao i prevod "Duha bajke" Karla Gustava Junga.- David je dugo godina odsutan iz domaće književnosti. On je tu, prisutan je, poslednjih 10 godina živi u Beogradu, ali književna javnost kao da je prestala da ga primećuje. To je na neki način i nepravedno. Mnoge priče i knjige kod nas nastale su pod plaštom Davida Albaharija. On to nikada ne bi rekao, skroman kakav jeste. On živi skromno i povučeno, u Zemunu, u ovo vreme pomerenih vrednosti. Ja mu stalno kažem da živimo u getu i krećemo se u uskom krugu ljudi. Zato smo se i odlučili za bajke, one su u kolektivnoj svesti, a počeli smo od Kalvina, njegovih "Italijanskih bajki" iz 1956. godine u dva toma i njegovog eseja u kojem kaže da su bajke zapravo istinite priče. Šaleći se, došli smo na ideju da naše bajke predstavimo kao da su to one koje je Kalvino "odbacio" - kaže Mirjana Ognjanović.

Njihove priče govore o učitelju koji treba da devojčicu oduči od čitanja ("Knjiški Moljac"), o udovcu iz Briža u 16. veku sa dve ćerke i tajanstvenim gostom ("Crvene pantalone"), slede "Prolećna bajka" i "Princeza i Mokri Miš", u njima Sajmon Ber u Melburnu dobija "karađorđevu šniclu", ima implantat u vilici i traži mir od  telefonskih poziva i mejlova ("Magični zub"), nove zube traži i devojčica iz Afrike, a nailazi na Svetog Bika ("Tajna i istina"), kroz priče krstare nepoznati brodovi i prinčevi ("Bezimeno carstvo"), tu su kraljica, princeze i ogledalo ("Grad od marcipana"), propali markiz koji pokušava da napiše bajku ("Potraga za snom"), "Nestanak vuka Vučka" ili veze između Indijanaca i Zemuna, sve do "Tajanstvene knjige".- Prvobitna ideja bila nam je da jedan napiše jednu priču, a da mu drugi na nju odgovori. Međutim, onda smo intervenisali jedno drugom u pričama. Pošto sam prevodilac sa italijanskog, u pričama su se pojavila i italijanska imena, što se Davidu dopalo, pa je on imao svoje predloge i tako smo radili. Priče se događaju u raznim vremenima. Imate jednu iz Venecije u vreme kada je tamo osnovan geto, a u jednoj čoveka kom je ugrađen implantat, pojavljuje se na dva mesta i Svetislav Basara... Malo smo se poigrali, nismo se potpisivali ispod njih, ostavili to tako da vidimo da li će neko da prepozna šta je Davidovo, a šta Mirjanino. A što se tiče pisanja "u četiri ruke", znamo se 60 godina. Ne želim da se uopšte poredim sa Davidom Albaharijem i njegovim umećem, ali kada to prijateljstvo toliko traje, teško je reći ko je tu i koliko uticao na koga. David nekad progovara mojim rečima, iako ja više njegovim - objašnjava ona.

Kroz priče su provučeni i detalji iz svakodnevice sada i ovde, s obzirom na vreme u koje je pisana provuče se i poneka politička aluzija, ali u knjizi, navodi Mirjana Ognjanović, ima jako malo politike.- Vraćamo se suštinskim pitanjima, da li postoji zlo, šta je ljubav, šta je lepota… Postoji i detalj koji će možda čitaocima promaći. U prvoj bajci je devojka koja kopni jer samo čita, a u poslednjoj je devojka koja je dobila neprozirnu knjigu uz upozorenje da je otvori samo ako se nađe u životnoj opasnosti. Ona se sve vreme usteže da to uradi, a kada je na kraju rasklopi, shvata da u njoj zna svaku reč. Priče su u knjizi tako složene po Spinozinom sistemu, od misli do intuicije - otkriva ovaj detalj Mirjana Ognjanović.Autori su se odlučili da posle 13 maštovitih priča sa poukama, protkanih lepim slikama i poetskim humorom, poslednju, 14. bajku, daju bez reči, kroz ilustraciju "Kentaur" na kraju knjige, ostavljajući čitaocima zadatak da je sami protumače i priušte sebi zadovoljstvo pripovedanja. "Kentaur" na kraju knjige takođe je Albaharijev predlog, kaže Krunić.

- Lepo je raditi sa Davidom, jer ima neobične predloge. Recimo, trebalo je da na ilustraciji uz prvu bajku, "Knjiški Moljac", na knjizi koju devojčica drži u ruci sitnim slovima ispišem "Fama o biciklistima" Svetislava Basare. Lepo je to što on u sve što radi uključuje neke crtice iz života, kao što su to radili renesansni umetnici sa detaljima u njihovim delima - kaže Krunić.