0
Polako i tiho tokom ove godine film "Prošli životi" (Past Lives) korejsko-kanadske dramaturškinje i rediteljke Selin Song, napravio je diskretnu magiju.
Gotovo svaki novi gledalac pretvoren je u zaljubljenika, preporučujući ga još nekolicini koja se pridružila rastućoj zajednici obožavalaca ovog filma koji jedva može da opiše čaroliju koju je bacio na naša srca, piše „Gardijan“. Ovo je delom duboko romantičan i tužan film o izgubljenoj ljubavi i propuštenim prilikama. Takođe je vrsta razmišljanja o alternativnim životima i pitanju „šta ako“ životnih izbora.
Greta Li igra Noru, elegantnu mladu ženu rođenu u Koreji, koja je došla u Njujork i sada je uspešna književna zvezda. Udata je za belog Amerikanca, Artura, koga tumači Džon Magaro, i samog obećavajućeg mladog pisca. Pre nego što je Nora upoznala Artura, ponovo se povezala putem društvenih mreža sa svojim nekadašnjim dečkom iz detinjstva, koji i dalje živi u rodnoj zemlji – He-sung (čije odraslo izdanje tumači Teo Yoo). Njihovi Skajp pozivi su posedovali uzbuđenje, možda čak i strast koju nijedno od njih nije moglo sasvim da prizna.
Greta Li, zvezda filma „Prošli životi“, koji je proglašen najboljim filmom „Gardijana“ u 2023. godini, govori u intervjuu za ovaj britanski magazin o tome zašto je film dotakao toliko različitih generacija.
Kada ste prvi put počeli da radite na „Prošlim životima“, da li ste očekivali ovakvu reakciju?
– Postojao je osećaj da radimo, ili barem težimo nečemu zaista posebnom. Zaista je delovalo kao mala vatra nečega svetog čemu smo svi zajedno bili posvećeni. Prvi put kad sam upoznala Selen [Song, rediteljku], bile smo dve male devojčice koje smišljaju nešto što je delovalo kao zaista velika stvar. Možemo li da stvorimo nešto što je zaista dragoceno i intimno, monumentalno, i da dopremo do mnogo ljudi? Kako sve više ulazimo u svet koji poštuje ono što ponekad izgleda kao najglasniji glas u sobi, radoznala sam u vezi s nečim što to nije. S druge strane, nemate pojma hoće li nešto uspeti ili kakvu će publiku pronaći, i to je zaista zastrašujuće. A, sada stvarno ne mogu da verujem šta se dogodilo. Ne spavam noćima, jer sam zaista zadivljena. Doista se sve čini čudesnim.
Da li vas je nešto iznenadilo u vezi reakcije na film?
– Bila sam toliko uplašena da prikažem ovaj film iz mnogo razloga. “Eccles Centar”, gde je film premijerno prikazan na prošlogodišnjem “Sundance” filmskom festivalu je ogroman. Osećali smo se zaista ponosno. Ali istovremeno smo se pitali: „Da li je ta sala prevelika?“ Sećam se da sam bila toliko uplašena zbog toga što sam azijska žena i što ću videti sebe tako veliku. To je i dalje delovalo tako radikalno i zaista opasno. Pitala sam Selin: „Možemo li da ne prikažemo film?“ Ona je rekla: „Greta, to je prilično bitno za proces stvaranja filma.“ Ali nikada neću zaboraviti tu projekciju. Sećam se kako sam sedela u publici tokom poslednje scene i primetila ljude kako počinju da se pomeraju i hvataju za stvari. Pomislila sam da im se ne sviđa, da postaju nemirni i da žele da izađu. I to je bilo neverovatno iskustvo shvatanja da svi ovi ljudi počinju masovno da plaču. Ljudi su tražili maramice. Bilo je tako nadrealno. I možda je to bilo jedno od prvih puta kada smo imali osećaj: „Bože, je l’ ovo moguće?“ I dalje mi prolaze trnci kroz telo kad pomislim na taj dan.
Da li postoje neke uobičajene priče koje ljudi dele s vama nakon što pogledaju film?
– Zaista uživam u moći da nateram ljude da plaču na prvo gledanje. Ponekad će neko reći: „Izvini, nisam očekivao da ću videti tvoje lice ovde u ovom kafiću,“ sa suzama u očima. Sećam se jednog starijeg para koji je rekao da su nakon što su pogledali film prošetali i samo držali se za ruke, plačući, razgovarajući o ponovnom razmatranju svojih života i obnavljanju zaveta jedno drugome. Mislim da, zavisno o tome gde se nalazite u svom životu, film na vas utiče na različite načine.
Ovo je vaša prva glavna uloga nakon dve decenije u filmskoj industriji. Kakvo je iskustvo gledati porast priče o azijskim Amerikancima u Holivudu?
– To je zaista osvežavajuće i obnovilo je moje poverenje u to šta je sada moguće. Nismo ni blizu tome da se na bilo koji način sve reši. Nedavno sam imala priliku da razgovaram s nekim mladim ljudima koji su na početku svoje karijere, i slušala sam njihove brige u vezi sa ograničenim prilikama… To je jasna naznaka da još uvek nismo ni blizu stvaranja strukture zajednice koja je pravednija. Dakle, to je kombinacija osećaja ponosa i postavljanja sebi zadatka da zauzmem prostor, istovremeno znajući da je još uvek sve tako novo. Pokušavam da razmišljam o tome šta dalje, kako nastaviti da stvaramo prostor za ljude druge boje kože, žene druge boje kože, ali je teško. Komplikovano je.
Bonus video: Generacija Z pozitivno iznenadila stručnjake – Žele da gledaju manje seksa i nasilja u filmovima i serijama