6
Zar da autocenzurišemo sebe u jednoj vrsti moralnog kukavičluka? Ja nisam glasao za Gorana Markovića kao pojedinca, već sam bio za princip potpune slobode stvaralaštva. Poneli smo se prilično nezrelo - ovako se posle nekoliko meseci osvrće na poništen Pozivni konkurs za eminentne reditelje, koji je izazvao buru u javnosti, filmski kritičar i bivši član Upravnog odbora Filmskog centra Srbije Miroljub Stojanović.
Krajem novembra prošle godine Upravni odbor Filmskog centra Srbije prvi put u istoriji odbio je, bez obrazloženja, predlog sopstvene komisije da se finansijski podrže filmovi „Doktor D“ Gorana Markovića, „Sloboda i barbarizam“ Želimira Žilnika i „Škartovi“ Srđana Dragojevića. Oglušivanje o odluku komisije na Pozivnom konkursu za eminentne reditelje bio je svojevrsni presedan, koji je izazvao ogroman odijum u javnosti. Sve je rezultiralo silnim ostavkama u UO FCS.
Od devet članova UO, kojim predsedava Jelena Trivan, sukcesivno je pet članova podnelo ostavke, jedan je preminuo, pa ih je danas samo troje. UO je tako već mesecima nepostojeći, a imenovanje novih članova čeka formiranje nove Vlade Srbije.
A jedan od članova koji je nakon poništenja Pozivnog konkursa za eminentne reditelje podneo ostavku bio je Miroljub Stojanović, filmski kritičar i urednik Izdavačke delatnosti FCS-a. Na toj sednici UO FCS-a Stojanović je bio jedini član Upravnog odbora koji je podržao predlog Konkursne komisije da se opredele sredstva za filmove „Škartovi“ Srđana Dragojevića, „Doktor D“ Gorana Markovića i „Sloboda i barbarizam“ Želimira Žilnika. Ostali su bili ili uzdržani, ili protiv, ili nisu prisustvovali sednici, na kojoj je doneta odluka zbog koje će se podići ogromna prašina.
I dok Miroljub Stojanović tada nije želeo da javno komentariše odluku UO FCS-a da, bez obrazloženja, odbije predlog svoje konkursne komisije, niti da govori o razlozima podnošenja ostavke, sada, posle nekoliko meseci, „progovorio je“ i to u emisiji Radio Beograda 2 „U prvih pet„. Ocenio je nedavno da ta sednica, održana 25. novembra prošle godine, koja je trajala više od tri sata, sada ima „istorijsku težinu“:
– Nije bilo to tako dramatično u našim polemikama, dijalogu, tonu kojim smo se obraćali jedni drugima, već je bilo dramatično u posledicama, što je neugodno. Mislim da smo sebi dali autogolove, potpuno nepotrebno. I to je moje lično mišljenje, a ne stav FCS-a. Posle je došlo i do politizacije. Sa poništavanjem konkursa došlo je do potpunog logičkog paradoksa, jer raspisujemo konkurs za eminentne reditelje, a onda im ne damo da budu eminentni reditelji. Ako smo prihvatili premisu da to jesu eminentni reditelji, valjda eminentnost u svakom polju nosi neku vrstu kreativne privilegije koju nemaju neeminentni stvaraoci. Znači, to podrazumeva neku vrstu ekscesnog ponašanja, subverzije, provokativnosti, kritičkog odnosa prema društvu i njegovim sadržajima, radikalno preispitivanje filmskih formi i njihove estetike, bežanje od stereotipa, iziskivanje nekakvog novog imaginacijskog polja…
U čitavoj priči oko poništavanja konkursa sopstvene komisije od strane UO FCS, Stojanović je uočio još jedan paradoks:
– Ako smo se tukli, a jesmo, za kvalitetne komisije, ako smo izabrali komisije koje čine ljudi od kredibiliteta, filmskog ugleda, sa referencama, onda sam svoj rad doživeo tako da samo treba da odobrim rad verifikacionih komisija. Ako ne odobravamo njihovu odluku, čemu onda komisija? To je skup, dugotrajan proces, a mi smo se sveli na to da njihove odluke nemaju težinu. Ako mi u UO, a ja sam to rekao vrlo slikovito i ostrašćeno, pa čak malo i gnevno, treba da ponesemo isključivu odgovornost za sadržaje koje nudimo, za teme koje forsiramo, odluke koje donosimo, pa evo ja ću onda da stanem iza toga – doneću odluku. Ljudi koji su činili UO nisu bili pokupljeni „s koca i konopca“, nego su to ljudi koji su imali ugled u kinematografiji (pored Stojanovića, u UO su bili: Anđelija Andrić, Aleksandar Erdeljanović, Petar Jakonić, Vladan Živković, Aleksandar Conić, Miroslav Lekić i Jelena Trivan u svojstvu predsednika, prim.aut.). Dakle, nisu bili amateri koji nisu bili svesni predloženih stvari, i posledica koje je to moglo da izazove. Možda grešim, ali malo ko od nas je očekivao toliku reakciju u kulturnoj javnosti, ne samo filmske braće, nego uopšte u kulturi – iskren je bio bivši član UO FCS.
I dok je poništavanje konkursa u javnosti doživljeno kao svojevrsna cenzura, Stojanović je istakao da postoji nešto gore od toga, a to je autocenzura:
– Zar da autocenzurišemo sebe u jednoj vrsti moralnog kukavičluka? Ja nisam glasao za Gorana Markovića kao pojedinca, već sam bio za princip potpune slobode stvaralaštva. Mislio sam da je međunarodna reputacija tih ljudi nesumnjiva, zbog čega treba da imamo blagonaklonost prema njihovim filmskim nestašlucima. Čini mi se da ti ljudi imaju neku vrstu diskrecionog prava da budu u sporu sa ovim društvom. Ne mogu oni da izazovu posledice koje bi grdno uzrdmale temelje ovog društva, niti političku stabilnost. Suma sumarum – čini mi se da smo se poneli prilično nezrelo, tim pre što su preko puta mene sedeli oponenti koje cenim – stav je Miroljuba Stojanovića.
Konstatovao je kako smo očigledno upali u dijalektički ćorsokak i da se još nismo konstituisali kao istomisleći ljudi. Tek kada to uradimo, sve vrste razmimoilaženja i polemika će, kako je ukazao, biti moguća:
– Ja sam poslednji čovek koji misli da je umetnost potrebna da bi obarala društva. To je meni potpuno van pameti. Kontaktirao me je jedan portal iz Sarajeva da se bavim scenarijem Gorana Markovića (scenario filma „Doktor D“ donosi priču o Dejanu Dabiću, kako je bilo lažno ime Radovana Karadžića dok se skrivao po Beogradu bežeći od Haške poternice, prim.aut). Znate, nisam se bavio Markovićem, nego trojicom autora. Nije Goran Marković jedini koji je konkurisao sa filmom. Da li je on nekom najdraži ili ne, nije bitno. Obožavam opus Gorana Markovića, kao što sam i vrlo kritičan spram nekoliko njegovih filmova. Niko nije napisao pogubniju kritiku njegovog filma „Falsifikator“ od moje malenkosti. Ali Goran Marković je jedan od retkih gospodina naše kinematografije koji je tu izrazito negativnu kritiku podneo s puno dostojanstva – setio se Stojanović.
Filmski kritičar, urednik Izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije i nagrađivani poznavalac sedme umetnosti u nas zalagao se da se u radu UO bave univerzalnim principom slobode.
– Potpuno je bilo nepotrebno iščitavanje scenarija u ovom slučaju. Nismo se bavili kvalitetom scenarija, nismo nivelisali i usaglašavali stavove o scenarističkim vrednostima. Ja sam slučajno čitao te scenarije jer volim da budem u materiji. Čak nas je dvoje ili troje u UO pročitalo ta scenarija. Ali, ponovo napominjem da je to potpuno irelevantno za problematiku u kojoj smo se našli. Da li je nekom zasmetao Goran Marković zbog političkih stavova? Ne želim da negujem neku vrstu političke paranoje. Zalagao sam se protiv diskvalifikacije ma kog pojedinačnog imena. Mislim da je čitav slučaj dobio jednu vrstu politizacije koji pre škodi filmskim krugovima nego što ima bilo kakvu otrežnjujuću težinu – zaključak je Miroljuba Stojanovića.
Filmski kritičar i urednik Izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije osvrnuo se u radijskoj emisiji i na nedavno završeni, jubilarni 50. Fest, ocenivši da je bio za „dve nijanse slabiji od prošlog“.
– Upalo mi je u oči da ne korespondira sa trenutnom situacijom u svetu filma. Van pameti je da iz najvibrantnije filmske scene, Azije imate dva i po filma, da nemate nijedan južnokorejski film, iako je u pitanju najtrendovskija kinematografija na svetu. S druge strane, imate još jedan paradoks – preferirate zapadni kanon, što je okej, crkva u kojoj se molite je Holivud, i to je u redu, ali ako otvorite bilo koji američki filmski časopis videćete da lude za filmovima „trećeg sveta“, za indonežanskim, filipinskim, korejskim… Pa, evo primera „Parazita“ – prvog filma van engleskog govornog područja koji je pokupio Oskara za najbolji film. Prošlo je više od 20 godina novog milenijuma i vi nemate nijedan indijski film. To više nije pitanje estetičkih preferenci, već političkog incidenta. Protivim se istorijskom diskvalifikovanju činjenica. Čitav jedan segment svetskog filmskog stvaralaštva ignorišemo, zato što mislimo da je nepotreban našoj publici. Pa i ja sam festovska publika, meni je potreban – kazao je Stojanović.
Govorio je i svojoj osnovnoj vokaciji, odnosno radu u izdavačkoj delatnosti Filmskog centra Srbije. Nedavno je FCS objavio dve knjige – monografiju „Neda Arnerić: Čarobna melanholija“ iz pera Anite Panić, čiji je prvi tiraž za manje od mesec dana rasprodat, kao što je Nova.rs već pisala, ali i „Teoriju filmske kritike“ Tomislava Gavrića.
– U roku od dve-tri godine FCS objavio je tri monografije. Tako smo 2020. objavili luksuznu monografiju o zaboravljenom dragulju našeg filma, reditelju Jovanu Živanoviću. Iste godine izašla je i fantastična monografija Maje Medić o Goranu Markoviću, kao najkompletniji uvid u njegovo stvaralaštvo, a potom se u saradnji sa „Službenim glasnikom“ pojavila knjiga o Mileni Dravić. Osim omaža Dravićevoj ne samo kao glumici već i kao čoveku, želeli smo da jedno takvo glumačko ime dobije zasluženu knjigu o sebi – ispričao je Stojanović, iznevši stav da ovde nedovoljno cenimo umetnike, kako filmske, tako i književne i likove, ali i da mnogi zaslužuju kritičku revalorizaciju i dostojanstveniji pristup:
– U knjizi o Nedi Arnerić Rade Šerbedžija zapisao je da nije bila Srpkinja, bila bi najpoznatija plavuša na svetu posle Brižit Bardo. To je duhovito, šarmantno, ali istinito. Imamo glumačku pojavu koja je svojim imidžom izazivala pažnju, a želela je da igra Antigonu, i u knjizi se pominje da je bila zapažena pozorišna glumica. Želeli smo da pokažemo njen kreativni potencijal, ali i beskrajnu ljudskost. Zato i pravimo ovakve knjige, da pokažemo koliko je nečije delo prisutno, živo, aktivno, cirkularno i još uvek među nama – istakao je Miroljub Stojanović i potvrdio ono što je direktor FCS-a Gordan Matić već najavio za Nova.rs – da će uskoro objaviti „fantastičnu biografiju Žana-Lika Godara na više od 1.300 strana“.
Bonus video: Bura na filmskoj sceni
