0
I kad misliš da si mali i da ne možeš protiv sistema, ohrabri se i ne odustaj od borbe, poručuje za Nova.rs slavni nemački reditelj Andreas Drezen.
Svi veliki festivali su uvek užurbani, sve je tako stresno, a ovde je baš opušteno, posmatraš jezero, šetaš…. Tako je intimno, prvi je utisak slavnog nemačkog reditelja Andreasa Drezena prilikom povratka na Festival evropskog filma Palić.
Drezenu je sinoć uručena nagrada „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji, a reditelj kroz smeh kaže za Nova.rs da kad mu dodeljuju priznanja za životno delo ili doprinose oseća se pomalo staro…
– Osećaš se kao da si nekako završio jedan deo životnog putovanja, karijere, a intimno misliš: „Pa, Bože, valjda će još biti vremena“. Neću da budem bezobrazan, ali kad dobiješ nagradu za životno delo kao da ti neko govori: „Vreme je da staneš!“ A ja ne želim da stanem, još sam mlad, pa sledećeg meseca ću napuniti tek 60 godina. Rano je, imam još vremena. Bar se nadam – šaljivo nam kaže Drezen.
Reditelj je odrastao u pozorišnoj porodici, ali iako je karijeru počeo kao tonac u teatru, ipak je prevladao film.
– Pozorište jeste imalo magiju za mene. Ali, odrastao sam u Istočnoj Nemačkoj, gde je bilo mnogo političkih diskusija oko teatarskih produkcija. Video sam u detinjstvu kako je mnogo predstava bivalo zabranjivano. Moji roditelji su imali mnogo problema zbog svog posla, i shvatio sam koliko je, zapravo, teško raditi u pozorištu. Mešaju se život i realnost i čini mi se da sam kao mlad imao utisak da je film lakši. Osim toga, želeo sam da se izdvojim od rada svojih roditelja, da se bavim nečim drugačijim – priznaje Andreas Drezen.
A kad mu je otac poklonio kameru „super 8“, sve se u rediteljevom životu, kako se priseća, promenilo:
– Uvek sam bio zainteresovan i za tehnologiju, i bujne mašte počeo sam da snimam kratke filmove sa svojim prijateljima. Bio je to početak svega. A danas imam sreće da radim i jedno i drugo. Pre samo tri nedelje imao sam premijeru opere Čajkovskog „Pikova dama“ u Drezdenu i bilo je to divno iskustvo. Tako da sam, eto, „pod stare dane“ spojio i teatar i film.
Kad se priseti odrastanja u Istočnoj Nemačkoj, nije imao nikakvo predznanje koliko se zapravo njegov život razlikuje od života njegovih vršnjaka u Zapadnoj Nemačkoj:
– Kad odrastate u Istočnoj Nemačkoj, imate utisak da ceo sistem u svakom trenu može da pukne. Ceo život ti se stalno menja naglavačke. U svom srcu imao sam zato osećaj da politička zbilja nije sazdana od kamena i da može da se promeni. Jako mlad sam shvatio da sve može da se promeni. Možda su moje kolege iz Zapadne Nemačke to isto znali, ali takav obrt, kakav smo imali mi, nisu iskusili.
I upravo to iskustvo preneo je i na veliko platno već s prvim dugometražnim filmom „Tiha zemlja“ iz 1992. godine, za koji je dobio nagradu „Hesen“.
– Kad odrastate u teškim uslovima, što vi u Srbiji vrlo dobro znate, to će vam, ako se bavite umetnošću, kreativno pomoći. Ali, sećam se te 1989. godine i pada Berlinskog zida. Možda sam tad bio pomalo i naivan. Nisam očekivao takvu promenu, kako može sve preko noći da se preokrene. Bilo mi je interesantno da vidim kako ljudi reaguju na takve kritične situacije, pune s jedne strane straha, a s druge hrabrosti. Tad vidite kakvi su zaista ljudi. A za jednog reditelja to je najbitnije, jer treba da konstruišem ličnosti u svojim filmovima. Rekao bih da su moji fimovi studija realnosti, pravog života, a ja sam u sredini. No, nisam ni sam uvek bio baš hrabar – iskren je Drezen.
A kad je već pomenuo hrabrost, pitamo ga gde je bio te noći kad je srušen Berlinski zid i kako ga je intimno doživeo?
– Iskreno, bio sam iznenađen, jer nisam baš nešto takvo očekivao. A te noći sam, moram da vam priznam, spavao. Propustio sam pad. Tad sam još uvek bio na Akademiji u Potsdamu, i svi mi studenti imali smo osećaj da je promena iza ćoška. Ali, kad ste usred oluje, ponekad imate utisak da se malo utišala. E, tako je meni bilo te noći…
Seća se da je te večeri gledao pres konferenciju Gintera Šabovskog, bivšeg novinara, a u vreme pada Berlinskog zida već uveliko političara, a docnije i prvog sekretara Jedinstvene socijalističke partije:
– Nisam valjda dobro razumeo da se sad može i izvan Berlinskog zida. Otišao sam da spavam, i sutradan na doručku u kantini, kolege studenti su mi prepričavali kako su otišli u Zapadni Berlin, kupili tamošnje novine. A ja sam bio u fazonu: „Dođavola, šta?“ I te večeri ohrabrio sam se i sam otišao u Zapadni Berlin i bio mi je to tako emotivan trenutak. A prvo što mi je palo na pamet bilo je da neću moći da se vratim u Istočni Berlin, jer sam na granici morao da pokažem svoja dokumenta. I tu sam tri puta upitao: „A mogu li da se vratim?“ Kad su mi potvrdili da mogu, zaputio sam se ka Brandenburškoj kapiji. Tu je iznad bio polusrušen zid visok tri metra, na kojem su ljudi stajali. Stao sam i ja i gledao kroz Brandenburšku kapiju svoju „staru zemlju“ kroz potpuno drugačiju prizmu. Shvatio sam tad je Brandenburg samo kapija, a za mene je do tada bila simbol granice, kraja sveta. Tek mi je tad došlo do mozga da je to samo kapija, koja je tu da bi se kroz nju moglo proći, da otvara neka druga vrata, i da ne treba više da imam osećaj da je preći s druge strane nešto čudno, strašno. Počeo sam da plačem, shvativši da se ceo moj svet, sistem razmišljanja preokrenuo naglavačke, ali da zapravo sa starim sistemom ništa nije bilo u redu. Dakle, bilo mi je čudno što nisam ranije stajao u Zapadnom Berlinu – objašnjava reditelj.
Ta borba protiv sistema, koji nije kako valja, prisutna je u svim Drezenovim ostvarenjima. Ako zanemarimo nagrađivane filmove „Sedmo nebo“ ili „Zaustavljen na putu“ ista ta bitka jedne obične žene protiv sistema prisutna je i u Drezenovom prošlogodišnjem filmu „Rabije Kurnaz protiv Džordža V. Buša“. Mogu li onda obični ljudi izaći na kraj sa sistemom?
– Ako oni jesu sistem, ako svi mi jesmo, da mogu. Ako nismo zadovoljni sistemom, možemo ga i moramo promeniti. Imamo mogućnost da promenimo svet. Svet je kreacija ljudskih bića. Toliko je danas problema na svetu da im se moramo suprotstaviti. Iako nekad imamo osećaj kako smo isuviše mali, kako ne možemo ništa da uradimo, nije tako. Pa, eto ta moja Rabije Kurnaz je jednostavna, obična dama, turska majka, koja živi u Bremenu, i iako i ona isprva gaji taj osećaj, ipak je promenila nešto. Stigla je, boreći se za svog sina, da se ohrabri, nauči engleski, stigne do Amerike, do tamošnjeg Vrhovnog suda i svog sina je ponovo držala u naručju.
I dok filmovi, po sudu našeg sagovornika, ne mogu promeniti svet, opet će neki gledalac biti ponukan da uvidi sopstvene mogućnost:
– Kliknuće zbog filma nešto u vašoj glavi, srcu i možda ćete videti svet iz drugačije perspektive – poručuje reditelj, koji je već završio novi film „From Hilde With Love“.
Opet donosi priču o jednoj, naizgled, običnoj ženi. Ali, nažalost kako kaže Andreas Drezen, istinitu priču:
– Dešava se krajem 1942. i početkom naredne godine kada su Hilda i njen suprug Hans bili deo pokreta otpora protiv nacističkog režima u Nemačkoj. Pokušali su da urade nešto protiv tog strašnog sistema. Čitava grupa je uhapšena, a Hilda, koja je prethodno bila sekretarica, uspela je prethodno da sa svojim suprugom prenosi poruke Rusima o kretanju nemačke vojske. U trenutku hapšenja Hilda je trudna i uspeva da donese na svet sina i doji ga u zatvoru. Iako je bila osuđena na smrt, Hilda je postala simbol hrabrosti. Nacisti su je ubili 5. avgusta 1943. godine, uz još 12 žena jedne tople letnje noći, ali ja sam želeo da, pored te tragedije, ispričam ljubavnu priču, priču o hrabrosti, o tome da i kad misliš da si mali, opet možeš da uradiš nešto veliko. Pratila je srce i u mojim očima ona je žena heroj!
Bonus video: Palićki festival
