Pola veka od smrti Bojana Stupice, pozorišnog vizionara

Emisija će biti na Jutjub kanalu JDPtv od danas do 29. maja, a 29. i 30. maja od 22:30 oba dela biće emitovana u okviru emisije RTS Trezor.Bojan Stupica, rođen 1. avgusta 1910. u Ljubljani, bio je jedna od najsjajnijih figura naše kulture, čovek raskošnog dara kog je celog dao pozorištu, navodi se u saopštenju JDP.Po osnovnom obrazovanju bio je arhitekta (diplomirao je na Tehničkom fakultetu u Ljubljani, na odseku arhitekture), a ostao je upamćen kao scenograf, reditelj, glumac, osnivač, graditelj i upravnik pozorišta.Na drugoj godini studija upoznao je Savu Severovu, koja je učila glumu na berlinskom Institutu za pozorište, i uz nju se opredelio ne samo da crta scenografske skice kao student arhitekture, nego da se posveti teatru. Putovao je 1929–1931. u Italiju, Nemačku, Austriju i Švajcarsku, posećivao pozorišta i pratio proces proba, tako da je postao odličan poznavalac savremenih tendencija.Sava i Bojan su se venčali i zajedno radili prvo u Mariborskom pozorištu (1932), potom u Narodnom pozorištu u Skoplju, te Novosadsko-osječkom pozorištu (1933).Nakon što se 1934. Bojan Stupica vratio u Ljubljanu da okonča studije, oboje su dobili angažman u Drami Narodnog pozorišta u Mariboru, gde se pokazao njegov rediteljski dar za rad s glumcima.Godine 1935. prelaze u SNG u Ljubljani, gde ostaju tri godine. U tom periodu, Stupica putuje u Prag da se upozna s češkim pozorištem. S obzirom na slavu koju je stekao, odlučuje da zatraži angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu i ponovo njih dvoje bivaju primljeni.Do pred rat, Bojan je izbio u red najzapaženijih i najmodernijih mladih reditelja u celoj Jugoslaviji. U godini početka Drugog svetskog rata, išli su na studijsko putovanje po Evropi i obišli su Nemačku, Mađarsku, Francusku, Švajcarsku i Italiju i svuda su intenzivno pratili pozorišna zbivanja. Po povratku u Ljubljanu rodio im se sin Matija, budući slikar.

Bojan je bio levičar i saradnik u akcijama Komunističke partije. Nekoliko puta uspeo je da izmakne okupatorskim vlastima. Ipak, 1942. su ga uhapsili i poslali u logor Gonaros. Bio je mučen i teško se razboleo, a posebno mu je stradala kičma. Tek po kapitulaciji fašističke Italije 1943, pušten je sa starcima i neizlečivim bolesnicima.Po oslobođenju, čim se malo oporavio, pozvan je za pomoćnika upravnika Drame SNG u Ljubljani. U proleće 1946. bio je na studijskom boravku u SSSR, gde se posebno zainteresovao za rad i ustrojstvo MHAT. U školskoj 1946/47. postavljen je za honorarnog profesora na ljubljanskoj Akademiji za igralsku umetnost, ali je došao na ideju da bi Jugoslaviji trebalo jedno pozorište nalik na MHAT Stanislavskog.Svoju zamisao pretvorio je u elaborat za Komitet za umetnost i kulturu: Elaborat o Centralnom teatru FNRJ (11. novembra 1946). To je bio začetak Jugoslovenskog dramskog pozorišta.Bojan je imenovan za umetničkog rukovodioca JDP i s arhitektom Momčilom Belobrkom pristupio preuređenju zgrade Manježa. Istovremeno je radio na probama. Novo pozorište otvoreno je 3. aprila 1948. njegovom režijom pedstave "Kralj Betajnove" Ivana Cankara. Usledile su i premijere Čehovljevog "Ujka Vanje" i Goldonijevih "Ribarskih svađa". U JDP je upoznao svoju drugu životnu saputnicu, Miru (Todorović) Stupicu. Sava je ostala u JDP do 1952, kad se vratila u Ljubljanu.Bojanova postavka Držićevog "Dunda Maroja" s Mirom Stupicom kao Petrunjelom oduševljavala je publiku što u Beogradu, što po Jugoslaviji na brojnim gostovanjima, a s ovom predstavom Jugoslavija je otvorila sebi put na Zapad. Prvo gostovanje bilo je u Parizu, 1954, na Prvom međunarodnom pozorišnom festivalu. Ova predstava je proputovala Evropom uzduž i popreko (Beč, Budimpešta, Varšava, Vroclav, Poznanj, Moskva, Lenjingrad, Kijev, Venecija…)

Bojanov radni žar lako se prenosio na sve saradnike, osim na upravnike, Fincija, Dedinca... Posle prvih krupnih umetničkih rezultata, organizovana je diskusija među predstavnicima odgovornih foruma u kulturi grada. Mnogi su zamerali Stupici da traga za „iracionalnim i neuhvatljivim valerima dela“, da su predstave „preterano“ tumačile ljudska stradanja...Bojan i Mira Stupica napustili su JDP i Beograd. Angažman su odmah dobili u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu 1955.Ispostavilo se da je njihovim dolaskom, za dve godine, HNK preobražen u jednu modernu pozorišnu sredinu. HNK je gostovao širom zemlje i njihov ansambl izbio je u prvi plan interesovanja javnosti. Stupici su stigle ponude za režije u inostranstvu, pa je tako radio u Narodnom divaldu u Pragu i Burijanovom Teatru D 34. Osim u Pragu, režirao je i u Bazelu, Budimpešti, Moskvi i Lođu. Pozivi su stizali i sa drugih strana ali na sve nije uspeo da se odazove.Režirao je i dva filma, "Jara gospoda" (1953), u kom je igrao glavnu ulogu, i "U mreži" (1956).Od početka sezone 1957/58, Bojan i Mira Stupica ponovo su u JDP-u, ali svega dve sezone. Kada je Milan Dedinac postavljen za upravnika, Bojan i Mira su istog časa napustili ovaj teatar i prešli u Narodno pozorište.U Bojanovom životu godina 1959. bila je posebno važna. Osim što je mnogo režirao, preuzeo je umetničko rukovodstvo u Ateljeu 212 i potpuno ga reorganizovao, a zatim i projektovao novu zgradu (otvorena je 20. decembra 1964).Na molbu istaknutih umetnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 29. marta 1968. po treći put stao je na čelo ove kuće. Još jednom je reorganizovao rad pozorišta i obnovio glumački ansambl tako što je angažovao dve glumačke klase s Akademije dramskih umetnosti (ove glumce štampa je prozvala Bojanovim bebama.) Brinuo je o opremi tehničkih radionica, angažovao mlade reditelje, i odlučio da projektuje i gradi kamernu scenu JDP – Novi teatar, koji je otvoren 1969.Posle političke zabrane predstave "Kad su cvetale tikve", zdravlje mu je naglo popustilo. Kratko je bolovao, lečio se delom u Londonu. Preminuo je u 60. godini.Režirao je 116 predstava u zemlji i 14 u inostranstvu. Kreirao je senografije za svoje i predstave drugih reditelja, a nekad je radio i nacrte kostima. Odigrao je 37 uloga u pozorištu i pet na filmu. Radio je adaptacije za dve televizijske i jednu radijsku predstavu. Prevodio je pozorišne komade.Prvi je Evropu upoznao s jugoslovenskim dramskim delima, Krležom i Držićem. Projektovao je pozorišne zgrade Ateljea 212 i Novog teatra, koji je nakon njegove smrti nazvan Teatar „Bojan Stupica“. Učestvovao je u adaptaciji zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Bio je profesor glume i režije u Ljubljani, Beogradu i Zagrebu.Nagrade i priznanja je dobijao tokom života, ali ne koliko ih je zaslužio. Danas se njegovim imenom zove nagrada za pozorišnu režiju, koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije od 1971.