0
Za ovu nedelju vam preporučujemo zbirke pesama „Alpaka među lamama“ Gorana Grubišića i „Godine Mondrijana“ Anđele Milinković.
Goran Grubišić, „Alpaka među lamama“, Dom kulture Studentski grad, 2023.
„U kadilake se ne razumem“, priznaje u jednoj pesmi lirski dvojnik Gorana Grubišića, navodeći potom šta sve ipak zna. U bagaž njegovog znanja, iskustva i nostalgijom zamagljenih snova i planova spadaju kurioziteti i čežnje, ulične mudrosti ali i obećanje drugačijeg života, kao u pesmi „Potrebno mi je reprogramiranje tuge“. U njoj se putovanje kući pretvara u trasu pregovora sa preživljavanjem, u križni put nekog ko poznaje svaki divlji bagrem kraj pruge koja od Subotice preko Novog Sada vodi ka Beogradu, kao što saznajemo u pesmi „Stara dobra nepoznata prošlost“.
Neke pesme iz ponovljenog izdanja zbirke „Alpaka među lamama“ (prvo je štampao subotički izdavač Librarion, koji objavljuje i novu Goranovu knjigu, „Pisful Bačka“) detaljne su pripovesti o nemogućim ljubavima, neodaslatim pismima i nezavršenim razgovorima. Pesme poput „Ako ikada ponovo budem zdrav“ ili „Sex, drugs & Sinan Sakić“ posvetiće se poraznom bilansu ortopedskih i traumatoloških povreda, naivnoj bahatosti zdravih koliko i sumornom svetu bolničkih soba i deponovanom teretnom vagonu koji kao da pritiska grudi bolesnika u nesanici.
Nije za sve pesme ključ onaj poslovični subotički sumor, niti su melanholične zato što su ljubavnici razdvojeni a život neizlečivo nemilosrdan: mnoštvo je primera vedrog mirenja sa odsustvom i oskudicom. Umesto Lisabona, mitski novosadski „Najlon“ može biti dostižna destinacija jednog sasvim realnog sna o putovanju. Složiti ploče na polici, ugledati senf pantalone na simpatiji, dosegnuti neki mali ljubavni blagoslov, jesti mango i langoš važne su ali ne presudne ni utešne radosti. One se ne mogu meriti sa danom u kom pesnik-rekonvalescent sa štapom, ustrojstvu sveta uprkos, svuda i u svemu vidi samo ljude koji hodaju.
Anđela Milinković, „Godine Mondrijana“, Književna radionica Rašić, 2023.
„Slikala sam jednobojne kvadrate, prave crvene žute“, odaje nam ženski slikarski glas, potom viknuvši kroz prozor da „ograničenje u bojama stvara više mogućnosti“. Muza-zavodnica sa četkicom u ruci strasno i marljivo slika kvadrate koji vode u ponor ili plamte povrh zemlje.
Crveni, plavi i žuti poetski ciklus obrazuju književni prvenac Anđele Milinković: iz te poezije ne dopire samo „udaljeni a kapela žamor“, nego se iz sazvežđa zvukova i slika, uz „beg sunca sa uglačane lobanje“ i maštanje o „livadama ušuškanim šatorskim krilima“, formiraju paramitske priče o prapostanku i prestupu sazrevanja. Pesma „U pustinjskom vrtu“ predstavlja boginje od mesa i kose nalik Telmi i Luiz, čiji let u ponor dobija srećno morsko prizemljenje: „dve prve žene u crvenom kabrioletu prave patuljaste peščane oluje“, a „iz njihovih glava poput kokica niču nove prve žene“.
Koherentno i kontinuirano kao neko čvrsto rešen da se izbavi od duge bolesti, pesnikinja tvori arhetipsku priču o odrastanju, složenu u Rubikovu kocku iskustava: mucanje, kao u pesmi „Na nebu je F98.5 ostavio tragove“, reflektuje sve blokade i osporavanja koji popločavaju put ka paklu odrastanja. Taj put vodi kroz vašarsku gungulu, pored vrtoglavih pirueta ringišpila, a pesma „Transgeneracijska železnica“ nagoveštava oslobođenje od prizora predačkog nasilja i revolucionarni prekid sa jednoličnim istorijskim ponavljanjima.
Bonus video: „Gospodar prstenova“ najvoljenija knjiga 20. veka – Navršava se 50 godina od smrti Tolkina, oca epske fantastike
