Veliki umetnici ne mogu da ostare i nikako nisu dosadni. Veliki umetnici zrače svojom pojavom i mame osmeh svojim detinjim grimasama dok sviraju Ravela, Bacha i Schumanna. Večito mlada, intuitivna, radoznala i otvorena za smele interpretacije, Marta Argerič u subotu je podigla na noge šarenoliku publiku Kolarca od fanova i znalaca, preko pozera do patrijarha.
Cene karata bile su poprilično visoke i dostizale su iznos od 10. 000 dinara sto je na nivou Beča ili Pariza sa izuzetkom da tamo nećete ceo prvi deo koncerta slušati Simfonijski orkestar RTS-a. Iako u nevešto napisanom programu stoji da je repertoar Marte Argerič izuzetno opsežan to zapravo nije tačno, jer Marta svira samo kompozicije sa kojima može da se identifikuje.
Šta je Marta Aregerič izvela u Beogradu?
Ono što izvodi poslednjih nekoliko godina na repeat u potpuno istoj garderobi na svim meridijanima i pozornicama sveta (crna bluza i dugačka suknja na printana bela krupna slova): Ravelov G-dur koncert plus tri bisa. Povremeno je podsećala na malo nestačno i pametno dete koje po ko zna koji put deklamuje pesmicu pred gostima i već mu je pomalo dosadno, ali se beskrajno zabavlja oduševljenjem publike.
Kako je Marta Argerič svirala?
Kao boginja. Kao niko drugi. Posebno ako se uzme u obzir da je u 82. godini zivota, da su njene kolege poput Ashkenazyja i Barenboima odavno digle ruke od klavira ka dirigentskom pultu, dok su Martine ruke koje nisu izgubile ni delić energije i preciznosti tokom godina i dalje produžetak klavira.
Zasto Marta Argerič i dalje oduševljava publiku?
Zbog njene neiscrpne i zarazne mladalačke energije kojom zauvek zrači, a koja je skrivena u njenom karakteru zahvaljujući kome Marta svira virtuozno sa oktavama i repeticijama koje retko ko može da izvede sa takvom lakoćom.
Kakav je bio simfonijski orkestar RTS-a?
Zvučao je isto onako kako su njegovi vremečni članovi bili obučeni. Ipak, gudački korpus (posebno violončela) doneo je u trećem stavu Malerove Četvrte simfonije prelepe fraze i izdržane tonove, divan kolorit i malerovsku mracnu gustinu, u kome su uživali i izvođači, a i publika. Sopranistkinja Marija Jelić potopljena u orkestarskom talasu ostavila je bled utisak i delovalo je da nije dorasla poverenom zadatku.
Šta je bio vrhunac koncerta?
Šteta sto Marta od 1980. ne svira resitale, (kako kaže tada se oseća neverovatno usamljeno i izolovano na sceni) jer najbolje su zvučala dva poslednja bisa i meni je to bilo dovoljno. Bah: Gavota iz Engleske svite No3 i Šuman /Von fremden Ländern und Menschen sa tonskim koloritom koji fascinira i ostavlja bez daha, a pomalo podseća na tonsku poetiku Vladimira Horovica njenog velikog idola kod koga je bezuspešno pokušavala da uzima časove u trenucima velike krize koja je pretila da Marta zauvek napusti pijanizam. Ipak kada ih već poredim rekla bih da je Horovic zvučao kao strujni udar, dok su Martini dodiri melem za dušu.
U ove dve kompozicije Marta nije morala da se nosi sa trapavošću orkestra, već je mogla da se vine negde daleko u samo njoj znan svet imaginacije i interpretacije, skoro pa i improvizacije sa spontanošću i nepredvidljivošću koje poseduju samo najveći muzičari. Delovalo je kao da živi muziku u trenutku sa nama u kome je i mi dišemo i delimo sa njom. Neprocenjivo.
Šta je bilo komično? Martine detinje grimase. Sta je bilo tragično? Čovek koji nije prestao da žvaće zvaku u prvom redu, kao i mnogobrojne žene koje furaju fazon da se na koncert ide u papučama (užas) kao i moji susreti sa ljudima koje nisam videla deset godina i uzajamno neizrečeni komentari (na sta se napravio/ la).
Šta je bilo divno?
Mladost i energija.
Bonus video: Zgrada predsedničkog simfonijskog orkestra u Ankari
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare