1
Nije uopšte važno koliko su puta do sada Swans nastupili u Beogradu - razmak između njihovih koncerata ne podleže uostalom nikakvim pravilima: 1987, 2017, 2023... koja god godina bila, šta ima veze? Jer, Majkl Đira izvešće svoj šamanski ritual bez obzira na vek, milenijum, generaciju koja prolazi katarzu u publici dok njegov bend trešti, političke prilike, pandemiju, ratove... Vreme definitivno radi za ovog prikana.
Nije takođe uopšte važno poznajete li diskografiju benda Swans „u prste“ – neki od aktuelnih Đirinih saradnika, jednako kao i mnogi njegovi sadašnji obožavaoci i sledbenici, možda su se tek rodili kad je ovo staro momče zakoračilo divljom stranom. Pogledajmo daleko unazad – rođen u Kaliforniji 1954, bežao od posledica svojih maloletničkih delinkventskih aktivnosti u Nemačku, stopirao širom Evrope, da završi u Izraelu kao prodavac hašiša, gde je u Jerusalimu konačno dopao zatvora – Majkl Đira, vratio se potom u Los Anđeles da dovrši svoje školovanje i obreo sa dvadeset-i-nešto godina u Njujorku kasnih 1970-ih, gde praktično započinje njegov rokenrol procvat.
Ostalo je verovatno istorija.
Nešto drugo je zanimljivo. Majkla Điru smo u novom milenijumu upoznali maja 2004. na njegovom solo nastupu u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Onaj prvi koncert Swansa iz SKC-a 1987. bio je fascinantan, po sećanju očevidaca. Pamti se i da je u sali s početka bilo oko 600 ljudi, ali do kraja tog zvučno brutalnog seta ostalo ih je tek dvestotinjak. No, na proleće, pre dvadesetak godina, pojavio se jedan ispijeni, zbunjen čovek, veoma povučen, začuđen. Možda je to za Majkla Điru bio apsolutno prvi put da bude izložen intenzivnoj pažnji javnosti bez svog legendarnog benda okolo, možda je u tom času odustajao od Swansa skoro sasvim sigurno – na vrhuncu prekida njihovog rada koji je trajao od 1997. do 2010. – nadajući se da će u svojoj novoj ulozi, kao lovac na mlade talente i lider neo-folk projekta Angels of Light, razvijati sopstvenu karijeru uspešno dalje.
Bilo kako bilo, 2017. Swans su nas doslovno zalepili za zidove sale Amerikana silinom svog novoustanovljenog gneva. Taj postojani mlaz buke delovao je gotovo poput prirodne nepogode apokaliptičnih razmera – kao da se nalazite izloženi dejstvu snage vodopada koji se stropoštava pravo na vas kroz neku džinovsku rupu na nebu iz mašte Vilijama Blejka. Bili smo maksimalno zatečeni tim žestokim prizorom. Totalno paralisani pred opasnošću da ostanemo bez čula sluha i bar nekoliko komada glave. Pritisnuti orkanom koji se sručio na naša pluća, ne dozvoljavajući da dišemo. Swans su nas terorisali, sada to garantovano znamo, ali smo ih za to molili padajući na kolena. Mi, njihovi robovi.
Ponovni dolazak Swansa u Amerikanu Doma omladine Beograda od pre neki dan, u organizaciji koncertne agencije Bad Music For Bad People, bio je potpuno drugačije iskustvo. Post-pandemijski šou Majkla Đire i prijatelja, koji prati najnovije izdanje benda „The Beggar“ (Young God Records), sadrži i dalje bespoštednu violenciju kao svoj sažižući pravednički oganj. Đirina obraćanja sa scene, uglavnom u sedećem položaju – što manje sugeriše telesnu nemoć ovog gotovo 70-godišnjeg prekaljenog veterana noise i industrial rocka, a mnogo više mogućnost da je mušičavi propovednik iznenada odlučio da baš tako uradi u momentu izlaska na binu – i dalje su hipnotišuća. Njegov glas omamljuje, u retkim trenucima kada se uspravi na sceni, on diriguje nevidljivim mnoštvom svoje misteriozne vojske. I mi osećamo njihovo prisustvo, dok nas istovremeno podilaze jeza i euforija.
Ukratko, Majkl Đira uzleće sa scene Amerikane uprkos svemu.
No, da li je Majkl Đira veštac ili arhanđeo, mračna senka sebe samog sa kojom on oduvek vodi neizvesnu bitku na ličnim nebesima, onaj mladalački gangster i šljaker ili religijom opijena poštenjačina, grubi svetac što u samoći bičem ume da sebi zdere kožu sa leđa, onaj trojanski junak Stentor sa glasom jačim od pokliča pedestorice ljudi?
Majkl Đira bez ikakve sumnje dobro zna odgovor na sva ta pitanja.
Jesu li Swans bili gromki? Da, jesu, nema zbora. Da li su nas omađijali onim tamnim parfemima od pre 40 godina, kada su se žanrovi lomili pred našim očima i iz te hude tektonike nastajali sve nemilosrdniji izdanci alternativnog roka? Može se i tako reći. Je li Majkl Đira ponovo briljirao svojim netaknutim glasovnim moćima što dominiraju svetom poniženih i uvređenih? Časna pionirska, da!
Ali, nešto kao da je nedostajalo, pa da ovaj neporeciv ritual postane nezaboravno, premda željno očekivano iskušenje za telo i dušu. Da li je Majkl Đira sa svojim Swansima omekšao u međuvremenu, da li je njegovo prihvatanje sebe samog takvim kakav jeste i izvesna mera oproštaja koja se u najnovijim pesmama može pronaći – razdesila onaj originalni pogon što je svojim žrvnjevima drobio bludnike do najsitnijih atoma, poručujući kako se svako ogrešenje plaća milionstruko na Strašnom Sudu Đirine ljutnje? Možda ta novootkrivena pomirljivost, ili čak bolećivost, iskazana ovde prema starom svetu pohotnih i prokletih, otkriva zapravo u kojoj meri je krhkost te nekada naizgled bezdušne monolitnosti, verovatno u nju bila ugrađena od početka, da bi tek sada postala vidljiva.
A možda smo se i mi promenili u svetu nove normalnosti, iako i dalje žudimo za ovim polaganjem prava na odštetu smrtnika, koja se svaki put mora svirepim veštinama iščupati iz gramzivih ruku božanstava. Neprikosnoveni Majkl Đira i Swans misle ozbiljno sve vreme, deco draga, zato se nikad nisu pretvorili u cirkuzante tipa Rammstein. Uz dužno poštovanje.
Neka delirijum i dalje živi.
Bonus video: Dom omladine
