Ekscentrični punk urođenik Howe Gelb, obrnuo je pun krug u svojoj karijeri. Krajem 1980-ih i tokom 1990-ih slavili smo njegov bend Giant Sand kao svetionik u neprekinutoj noći „ludila i gladi“ o kojoj je govorio Bukovski, a nama se upravo dešavala. U novom veku, Gelba smo konačno počeli da susrećemo u ovim krajevima.
Dva kraljevska klavirska nastupa, te jedan koncert sa ćerkom Indiosom Patsy i tadašnjom verzijom benda 2015. činili su se kao definitivni oproštaj. Ali, ne! Gelb se pre neki dan vratio u salu Amerikana Doma omladine Beograda, sa svojim prvobitnim saradnicima i drugom ćerkom Talulom, da nas još jednom prodrma i zaprepasti, i to na originalan Giant Sand način.
Teško je objasniti unikatnu doktrinu uvrnutog genija kakav je Howe Gelb nekom ko nikada nije susreo ljudsko biće starog kova. Okej, ovaj dasa je talentovan kao niko. U mladosti je hrabro uzjahao oganj junaštva i satirao se na tom svom vernom paripu do sažizanja. Ponekad bi na njemu lebdeo poput vilinog konjica, a nekada je hitao niz vetar i munje kao na ličnom Pegazu. Bilo kako bilo, obožavali smo kratke spojeve u pesmama Giant Sand više od svega, njihovo nadahnuto čitanje tradicionalne muzike, njihove kobajagi komunikativne albume što su se uvek smenjivali sa onim totalno eksperimentalnim, njihovo drevno varvarstvo i zanosno tonsko čaranje poreklom iz ljudskog iskona, i svaku od onih neverovatnih žena što su promicale tim naelektrisanim zvučnim predelima, kao aktivne autorke i učesnice u Gelbovom prazniku nezavisnosti od svega što bi se mainstreamom moglo zvati.
Smešten u raspuklini između božanskih stvaralaca 1960-ih i 1970-ih sa jedne, a mlade garde koje će tek uzdići planetarnu snagu rokenrola sa grunge scenom 1990-ih sa druge strane – Howe Gelb i njegov Giant Sand rasterivao je pomrčinu po malim-velikim gradovima kakav je Tuson u Arizoni iz kojeg potiču, jednako kao što su Hüsker Dü radili to isto u Mineapolisu u Minesoti, ili Butthole Surfers u San Antoniju u Teksasu ometajući malograđanštinu svojim bučnim haosom, ili Violent Femmes u Milvokiju u Viskonsinu gde su praktikovali radikalizaciju svoje verzije folk punka…
Očigledno je atomizovana rock scena u 1980-im podstakla nicanje svih ovih ukletih bendova širom Sjedinjenih Amerika, koji su izazivali underground erupcije gde god da su se zatekli u lokalnoj generaciji svojih učmalih provincijskih staništa, ne nadajući se ikakvom značajnijem tržišnom prodoru. Njihova nervoza i nestrpljivost da promene stvari u neposrednoj okolini, učinili su ih tako bazom buduće transformacije svetskog zvuka, zasnovanog na hardcore punku i uopšte alternativnim autorskim tendencijama. Kurt Cobain i svi sledeći rock heroji poput Jacka Whitea, svakako su bili presudno napojeni ovom sirovo čulnom energijom svojih pomenutih preteča.
Eh, previše godina prošlo je otada, i raznorazne blistave buktinje u međuvremenu su zgasle, a mnogo koja slobodarska zastava tužno spuštena u znak bezuslovne predaje. Ali, Howe Gelbu nekako je pošlo za rukom da sačuva nedotaknutim svoje dostojanstvo skitnice između žanrova, čak i kada su dugogodišnji pratioci Joey Burns i John Convertino odlučili kako im se više isplati da svoju muzičku avanturu nastave u mnogo lukrativnijem projektu Calexico. Otresavši prašinu sa revera i izglancavši svoju prkosnu gitaru, Howe Gelb prekonstruisao je svoj bend bar još par puta, vrativši se svojoj porodici, prijateljima iz mladosti, svojim korenima ukratko, da još jednom prospe pregršt čarobnih bajalica po svetu iskrenih rock fanatika, vatrenih afisionadosa, rečju svuda po onom plemenu nepodmitljivih zanesenjaka što su se povukli u svoje zbirke ploča pred tehnološkim divljaštvom poslednje generacije.
Zato Giant Sand na svojoj aktuelnoj evropskoj turneji plešu valcer za jednu nestalu civilizaciju, sačinjenu od svih onih bivših verzija nas samih. Pa, ne zove li se baš tako jedna njihova numera – „Former Version of Ourselves“?
Četvrti put zaredom u Domu omladine Beograda, Howe Gelb sada je u društvu dva prekaljena asa – svog najranijeg saradnika Toma Larkinsa za bubnjevima i basiste Nicka Augustinea. Njegov bend, vraćen tako u svoje prvoboračke dane, i dalje je moćan i ubojit. Senka Rainera Ptaceka bdi nad ovom neustrašivom trojkom odnekud sa nebesa. Howe Gelbu kožna jakna pristaje više nego ikad, Larkins svojom pojavom i otmenim muziciranjem kao da je izašao iz nekog kultnog britanskog benda 1960-ih, a Augustine sa lakoćom oživljava raskoš žanrova svog rodnog grada Nju Orleansa. Zajedno, oni su pobunjenici današnjice, naoružani svojim instrumentima, kojima vrludaju od punkom inficiranog rocka, preko Augustineovog funka, do nekakvog iščašenog bluesa i idiosinkratičnog varijetea, sve prepuno country and western začina, ali pre svega šansonjerskog štimunga što opako klizi niz glas glavne zvezde – Howe Gelba.
Izlazak njegove mlađe ćerke Talule Gelb na scenu predstavlja prijatno osveženje usred ove žurke časnih starina. Muzikalna i poletna, ona približava drevna predanja svog oca pripadnicima sopstvenog naraštaja u publici. I to je svakako važno. Ali, centralni sadržaj i dalje ostaje sveta svirka ove fantastične trojice mudraca, čiji je zajednički zvuk proizvod svojevrsne muke iskustva, tog okrutnog eliksira što zamagljuje konture razuma i računa samo na instinkt samoodržanja. A Giant Sand o tome baš sve znaju i drže svoje relikvije na sigurnom. Budite bez brige.
Bonus video: Exit
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar