0
Na Meterlinkov koncept pozorišta koje treba da se bavi ni manje ni više nego neizrecivim, Beket je odgovorio komadima od krvi i mesa. Našeg, ljudskog. Na vest o tome da je dobio Nobelovu nagradu, rekao je: „Kakva nesreća!“ Na vest o tome da je Beket dobio Nobela, Jonesko je kratko prokomentarisao: „Mi smo to zaslužili“. Nedavno je „Geopoetika“ objavila prvi roman Majlis Besri, „Treće doba“, posvećen poslednjim godinama Beketovog života (prevela sa francuskog Olja Petronić.)
Roman je dobio Gonkurovu nagradu za prvi roman i on jeste svojevrsno čudo super redukcije jezičkog i sadržinskog literarnog tkiva. Retko kada se o velikima piše ovako uzdržano, a gromko i dostojno. Ovo je roman o smrti, u kome je, ipak, toliko mnogo života, gde je autorka uspela da uvede onaj sezanovski postulat – „pretvoriti prostor u vreme.“ I u ovom delu gde Beket nosi „košulje tišine“, a u instituciji „Treće doba“ , domu za stare gde Beket čeka kraj, „postelje oksidiraju“ u – moru bola, pisac se našao na onom polju gde je sada čitava planeta – polju smrti. I – glavnik junak se seća. O sebi kaže da je „u život stigao slučajno, a u njemu ostao iz nehata, da se pretvarao da zaboravlja samoću na koju je bio osuđen, da je plutao među ljudima, ne sasvim rođen, ne sasvim mrtav.“
Tvrdio je da je bio „usamljeniji od pacova i da je želeo da uvek bude- daleko, izvan svega.“ I pred sam kraj, na ivici ponora, činio je ono što je čitavog života najbolje umeo – pisao je, „kao lud, pisao sam posle rata. Pisao kod kuće, u Parizu ili Isiju, sledećom metodom:“uveče bih seo za sto, zamislio uho iza sebe – veliko uho, u društvu veoma lepih usta- koje me sluša. Slušalo je reči koje mi padaju na pamet, onako kako sam ih pisao i govorilo mi šta misli.A ja sam ga slušao. Imao sam u njega određeno poverenje,. Reklo bi mi, e to nije loše, i ja bih nastavio, napisao bih : Bilo je to na drumu zapanjujuće golotinje, a njemu bi se to mnogo dopalo, pa bih nastavio.Onda više i nisam znao da li ono sluša mene ili ja njega, i ko piše ono što mi je govorilo. Ono je mislilo da sam ja, a ja sam mislio da sam ono….“
Spisateljica Majlis Besri kaže: “Semjuel Beket svakako je postojao, svakako je život okončao u staračkom domu po imenu Treće doba, u Parizu, gde je pola veka živeo kao izgnanik. Ali ova knjiga je ipak roman. Nisam imala nameru da pišem biografiju, imala sam nameru da od Beketa, na osnovu stvarnih i izmišljenih činjenica, načinim lik koji se suočava sa vlastitim krajem, lik sličan onima kojih je puno njegovo delo.“ Beket u ovom romanu kaže da je naš život moguć zahvaljujući „odloženoj nadi“, koja nas navodi da nastavljamo da plutamo, priseća se bezbrojnih noći savladanih pijanstvom. I Džojsa. Uvek Džojsa. U romanu se pita kako je moguće da ga je život naveo da, na tako „prepreden način postane jedan od klovnova koje je sam stvorio, jedan od mojih delirijuma, jedan od mojih košmara. Semi klošar, glave nagnute nad supu, sa malo zuba. Laki de Poco koji više ne očekuje bog zna šta.“
Surova, kišovita i depresivna Irska, ume da u kolevci odnjiše genija. Beket je rođen u aprilu, 1906. u Foksroku, pored Dablina, u protestantskoj porodici srednje klase. Sada, u Parizu, čekajući kraj, čuva pisma Džojsove kćeri , Lucije, uglavljena između Vajlda i Džojsa, Kafke i Jejtsa.To su providni, sparušeni papiri, požutele, načrčkane stranice iz vremena kada je Lucija pisala iza „nepremostivih vrata“ koja su se zaključavala samo spolja. Rečenice su to upućene Beketu između dve injekcije, dva hora koji joj se obraćaju napevima koje ne čuje niko osim nje.
A pečati na pismima… Nion, Kisnaht, Ivri, Porniše, Burghelzli…Sve su to gradovi u čijim je ludnicama boravila.“Lucija je obišla čitavo čistilište. Bila je večita zatočenica.“Svake sedmice, ulazio je u voz što je kretao u 13.44, da bi je video u Ivriju, malu priliku što tone lako u manastir kao u grob. Kasnije, ostavila je otvorena vrata samo za dve duše: oca, Džojsa i – Beketa. Ali kada je u novinama pročitala da je 13. januara 1941, njen Babo Džojs postao još jedan mrtav među mrtvima, potopila se u tišinu još malo dublje. „Zakopala se.“ Beket je u Trećem domu često morao da se podseća da su svi oni otišli. Suzan, Vajld, Džojs, Lucija…
Stalno mu se vraćala misao o majci. Snevao ju je, u snu, gledala je u vodu, ne znajući da je kraj na vidiku i da je plave boje. Misao o majci beše – stari bol. „Stari bol – nikad miran.“ Mislio je na rat. Od gladi su ga tada boleli zubi od nežvakanja. I opet se sećao majke Mej.Vihor rata što je „prenosio na leđima preživelih njeno sledovanje neizlečivih nesreća.“ Majka više nije imala godine.“Beše stara kao njene haljine, kao svet. Suva jabuka.“ U vazduhu, „kužna isparenja tela koje se rastače pred razveseljenim cvećem kojim je bio prekriven zid.“ Majka je postala „zmija bez otrova, koza bez rogova, pala heroina, neprepoznatljiva.“ Kraljica na napukloj šahovskoj tabli čiji pad je samo minuo ispod tišine. Sećao se rodnog doma, tamo, u Trećem dobu. “Crnila koje je izbijalo iz te jazbine“. Crnila njegove majke koje je napajalo njegovo,zadojen „do poslednje kapi žuči, dugo je ležao na njenom krevetu tuge, mislio je da mora da se bori protiv demona koji mu proždiru slezinu.“ A onda…
Nekako je nastavio život. Grebati dok se ne dotakne dno. Prodreti u mrak, ući u tunele, lagume, limbove, lavirinte,gde se kriju kosturi zatočenika, gde sve kipi u nestajanju. „I od vatre držao sam se za rub ponora, za sam rub. Uzvišeno, zbog vrtoglavice, dno se nudilo kao najbolji lek. Za mene najbolji. Kao što jutarnje senke u isti mah hvataju noćnu tamu i svetlost što se rađa, sedeo sam kao usamljeni kauboj na svom konju,pijan od radosti i tuge. Spreman da ponovo krenem. Da propadnem na suvoj i pustoj zemlji preživelih. Da se do krsta zavučem u pesak sa glavom napred, da ustima izdubim zemlju. Jezikom koji nije bio moj.“
#related-news_1
U „Trećem dobu“ ne oseća noge,često mu je hladno pod pokrivačem, iz kreveta od spoljašnjeg sveta vidi samo jedan očerupan platan. Misli na Džojsov glas. Odjednom mu puni unutarnji sluh, greje mu vrelinom srce. „Džojsov glas pod mojim starim pokrivačem. On stvara muziku, čak i kada piše. Stopala mu lete ispod klavira od pedale do pedale. Džojs stvara muziku i peva sa naglaskom iz Korka“. Ima lep, očuvan tenor.Peva za prijatelje. Okupljeni, pijani, nasmejani, zaneseni- slušaju ga. Dok kuća podrhtava, jedna devojka pleše. Njegova kćer, Lucija. Podiže ruke visoko, njiše ih kao drvo grane, za koje se zakačilo nešto pamuka. Kosa. „Zatvaram oči.Kada Džojs okonča predstavu ustaje na svoje tri noge: svoje dve i jasenov štap i odmah traži nešto za piće. Irac je.“
Priča o Beketu beskrajna je, kao što je to i priča o istoriji svake patnje. Na putovanjima, Beket je dolazio i do Beograda, letovao je u Lovranu, voleo je i naše slatko. Kraj je – sećanje na dadilje što obećavaju sve. „Ali dete vrišti, to je jače od njega.“ Jer, svi to znamo – „dan se iskrada, a noć učvršćuje položaj….“ Jutro je uvek daleko. Jutro, ta nedosegnuta sreća. I sada… Beket se seća pesmica iz detinjstva:“Spavaj, bebo, spavaj sada….nad kućom lete bele vile…i tu su, da te odvedu u svoj veliki zamak….“ Glasovi vila kao upozorenje da se pobegne… Ali odavno nema gde da se ode. Ulaznica za druge svetove, ovde je smrt.
Bonus video: Beogradske adrese naših pisaca
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
