Podeli:
Foto:Nela Bunčić/Nova.rs

Nedelja, 10.maj; 6:50h

Zar ne bi relaksacija trebalo da bude osnovni model ponanšanja posle ukidanja vanrednog stanja? Kako? Postepenim povlačenjem mera prisilnog boravka u izolaciji i promišljenim vraćanjem u normalnost, uz poštovanje mera koje propisuju epidemiolozi.

Zar posle razornog cumnamija izazvanog virusom to nije način da se obezbede nesigurni temelji društva? Cement bi bila ona zaboravljena a spasonosna formula sistema vrednosti i njegovog ponovnog uspostavljanja. Zvuči kao teorija.

A praksa? Sveopšta politizacija, koja nije na listi poželjnog društvenog ponašanja u momentu kada smo svi rekonvalescenti. Pogotovo to nije dizanje društvenih tenzija u vreme kada je pandemijom masovno ugroženo i mentalno zdravlje građana. I kada socijalni psiholozi predviđaju dug i dramatičan period njegovog oporavka.

Zabležen je porast slučajeva nasilja u porodici, obračuna, raznih vrsta kriminala, ubistava i samoubistava… Uzalud na to upozoravaju psiholozi i psihijatri. “Struka” je ponovo vraćena na poziciju na kojoj je bila pre pandemije – na mesto marginalizovane “lažne elite”. A niske strasti se ponovo vraćaju na glavnu scenu, u političku arenu koja se, ponovo, munjevito proširila na sve sfere javnog života.

Baklje na krovovima i zapaljene krpe u ulazima zgrada; progoni veštica i protesti na sve strane, verbalni napadi na neistomišljenike; fizički obračuni; hapšenja građana koji izražavaju drugačije stavove i nekažnjeno divljanje pojedinaca koji (ni)su deo naše ekipe… Predizborna utakmica je počela i pre zvižduka sudije za njen bezbedan početak. Neko je, očigledno, zviznuo sa strane.

Svako relaks doživljava na svoj način. Red pred butikom u Francuskoj ulici u kome se, u prebliskom kontaktu, dva sata (!) čekalo na večernje toalete na popustu, za predstojeće maturske proslave, pokazuje da je oprez nepoznato osećanje. Masovna poseta “hramu” Zara, juriš na “muzej” firmiranih patika na rasprodaji…

Prelistavajući štampu u doba korone zapazila sam da su među štampanim medijima ženski časopisi bili najotporniji na virus: imali su tek po koju alibi temu posvećenu pandemiji, a ostali su verni sadržajima koji su se zasnivali na preporuci – must have.

Nekada su oni bili “štampa srca”; sada su, decenijama već, “štampa novčanika”, izlozi velikih modnih kuća koje lansiraju krpice i sredstva za ulepšavanje – prodajući, zapravo, nadu kupoholičarkama.

Za mlade devojke rođene u sredini u kojoj im se agresivno nameću tabloidni uzori estrade i rijalitija, vrli novi svet šopinga radi šopinga je najznačajnija masovna aktivnost u slobodnom vremenu. Šoping je zamena za kulturu, za obrazovanje, za zabavu, za druženje pa i za ljubav. Nisu svesne da im je život sveden na sumornu trilogiju potrošačke sreće: raditi, kupovati i uživati u kupljenom.

Foto:Privatna arhiva

Naš prvi korak u bivšu normalnost bio je odlazak u baštu obližnje “Madere”.

Tamo se svi pridržavaju preporuka o higijenskom držanju distance, celokupno osoblje nosi rukavice i maske, stolovi su razmešteni na propisanu distancu pa smo Zdravko i ja sedeli za dva spojena stola, svako na po jednom kraju.

Foto: privatna arhiva

Malo smo se dovikivali, ali je ta, najlepša zelena bašta u Beogradu delovala na nas blagotovorno – sve je funkcionisalo kao skladna oaza lepote i mira.

Kao prvi, istinski predah od svih niskih strasti kojima nas, sa svih strana zasipaju na izlazu iz izolacije.

Komentari

Vaš komentar