Profesija novinar. Novinari, posle probnih pilota, žive najkraće. Sa životne scene otišao je još jedan veliki novinar, Veselin Simonović, direktor i glavni i odgovorni urednik portala nova.rs. Vesa je otišao kao urednik, ali je živeo kao običan novinar, pišući do poslednjeg daha.
Čitajući Vesine poslednje kolumne pomislila sam kako mu ni godine, ni iskustvo, ni uredničko zvanje, ni pomisao na porodicu nisu otupili pero. Nisu ga uzalud njegovi brojni saradnici iz novina u kojima je radio zvali Učiteljem. I nisu slučajno svi do jednog srpski mediji objavili reči oproštaja, bez tako uobičajenih, disonantnih tonova.
Ovim tekstom oprostila sam se od još jednog velikog novinara ( Tijanić, Žarković, Lekić … ) koji je napustio srpsko novinarstvo ostavljajući za sobom sve manje kolega koje možemo da uvrstimo u tu profesiju bez znakova navoda. Vesa je platio taj danak u dužini života opredeljujući se da piše i govori ono što misli. I pristajući da bude na čelu tima kome se pripisuje opoziciono delovanje, kome nije bilo dozvoljeno da dnevni list Nova štampa u zemlji, koji je prozivan zbog kritičnosti prema vlasti… Težnju ka slobodi izražavanja platio je ogromnim, dvostrukim stresom i, zakonomerno, tim preranim odlaskom – samo pet dana pošto je obeležen Svetski dan slobode medija kojim se vlade država podsećaju na obavezu da poštuju pravo na slobodu izražavanja.
Upravo sam pročitala dirljivi, autobiografski roman Andreja Makina, dobitnika Gnkurove nagrade – „Prijatelj Jermenin“ ( Laguna, 2022 ). Jednu priču iz te potresne knjige ne mogu da zaboravim: „Dok je izdržavao kaznu od dvadeset godina u logoru na istoku Sibira, sekao je velika stabla ariša i breza u najvećoj dubini tajge. Usled pada jednog stabla palo je i ptičje gnezdo u kojem je, među nekoliko razbijenih i prosutih jaja, samo jedno ostalo celo. On ga je uzeo pa, vrativši se u svoju baraku, pokazao ostalim zatvorenicima. Pomalo sumanut san da izvedu ptiče iz jajeta, nekim čudom spasenog, sve ih zagreja. Da ga ne bi slomili, svi redom su ga nosili pod pazuhom, a noću su, opet svi po redu, kao „inkubator“ vezivali jednu ruku za grudi, kako ne bi učinili neki pogrešan pokret… Posle nekog vremena pojavila se ptičica i oni su je hranili najpre sažvakanim hlebom, zatim zrnevljem sakupljenim u šumi. Jednog dana ona je poletela – najpre sa ležaja na ležaj, zatim po unutrašnjosti barake i najzad je izletela napolje, preletela bodljikavu žicu i zlokobne osmatračnice, dok se nije izgubila u blistavome plavetnelu iznad tajge… Pomislim ponekada da je možda to bilo ono pravo, jedina istinska pobeda mog života.“
Ova priča me je podsetila na Vesu i na tu njegovu potrebu da i u poslednjim tekstovima, baš kao u mladosti, pusti tu pticu slobodne reči da odleti preko bodljikave žice.
Bonus video: Veselin Simonović In Memoriam
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare