"Primamljivo deluje pomisao da prespavate ovaj trenutak u istoriji čovečanstva"- piše kritičar "Njujork tajmsa", preporučujući knjigu obećavajućeg naslova: "Moja godina odmora i opuštanja" (Booka, 2021.), američke spisateljice hrvatsko-iranskog porekla Otese Mošfeg. Naravno da je kupujem.
Prva asocijacija mi je zimski san, kao idealan način da se pregura ova zima, koja upravo, pakosno, pokazuje ledene zube. Divno bi bilo da kao pojedine vrste životinja usvojimo tu izvanrednu strategiju usporavanja metabolizma, zavlačenja u pećinu i preživljavanja najtežih vremena. Kad već ne možemo da se teleportujemo na Maldive.
Zamišljam mogućnost da prespavam zastrašujuću situaciju na ukrajinsko-ruskoj granici, koja samo što nije eskalirala u krvavi rat, pa ovaj, peti talas korone sa milionima novozaraženih i stotinama hiljada preminulih, pa ovu ovdašnju, prljavu, predizbornu kampanju, koja nije ni prestajala, sa pretnjama još jednim atentatom, sa nagradnom igrom od 100 evra za pre i za posle izbora, sa licitiranjima imena najizglednijih kandidata koji prolaze kroz surovi tabloidni linč… Zagađenje je totalno i vidnog polja, i onog što čujemo, osećamo, unosimo u organizam i udišemo. Apatija smenjuje malaksiju, globalno samouništenje deluje kao realna pretnja.
Svakog jutra, već 600 dana, preživljavam dan mrmota: prvo zavisnički prelećem uznemirujuće vesti na telefonskom ekrančiću, pa to isto ponovo gledam na televizijskim jutarnjim programima, pa o tome zatim razgovaramo uz doručak, pa odlazim do kioska po još jednu dozu loših vesti u jutarnjoj i, uznemirujućih analiza u nedeljnoj štampi. I, tako već dve godine, hiberniram u nekom polubudnom stanju, čekajući da ova mora najzad prođe. Odlazak na spavanje mi je obećavajući predah od dnevne doze apokaliptičnih vesti, spavajuća dijeta drži nivo stresa u granicama pred pucanje, a ujutru sve iznova počinje, bez izgleda da će uskoro da se završi. Pusti me da spavam…
Bežeći od realnosti, junakinja romana Otese Mošfeg odlučuje da godinu dana provede hibernirajući, u sopstvenom lokdaunu, verujući da će iz tog stanja izaći kao nova osoba i da će zateći neki novi svet. „Mnoogi sisari preko zime zapadaju u stanje hibernacije, ali ne i polarna lisica. Zahvaljujući posebnom tipu krzna i naslagama sala oko mišićavog tela, niske temperature neće usporiti tu malu lisicu! Za neverovatnu otpornost prema hladnim vremenskim uslovima ona treba da zahvali svom izuzetnom metabolizmu, koji počinje da se pojačava tek na minus pedeset stepeni. To znači da lisica neće čak ni zadrhtati dok temperatura ne padne na minus sedamdeset. Da ne poverujete!“ Uostalom, veliki deo ovdašnjih intelektualaca ima daleko viši, jači prag tolerancije od lisice…
Koji je naš prag tolerancije?
Ako je najlepši trenutak dana odlazak na spavanje, kada sve ugasimo i isključimo, kada zaspimo snom bez snova u nadi da će nam jutro doneti neki novi život, da će buđenje proteći u nekoj drugoj stvarnosti, onda je kratkotrajna hibernacija kojoj smo se prepustili jedini način preživljavanja i poslednja odbrana od haosa novog veka.
A možda bekstvo nije rešenje? Možda ćemo već sutra ujutru napipati neki novi izlaz? Hajde da poverujemo u magiju novog početka.
Bonus video: Podcast Snaga Uma prof. dr Neda Todorović
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar