0
Ovo je bilo jedno od pitanja poznatog pesnika koje je objavljivao u poznatom šundaću. To pitanje mi se danima nameće kao odgovor na postizbornu melanholiju, teskobu i mučninu. Pokušaji detoksikacije od teških medijskih otrova, uzaludno čekanje rezultata, svest o neregularnostima koje smo gledali sopstvenim očima, stotine neprihvaćenih prigovora opozicije i tvdnja da su izbori bili "čisti kao suza", pa argumenti pro and contra odlaska predsednika opozicione stranke na razgovor sa onim sa kojim "nije ovce čuvao"... A možda je, u ovoj kulturi nasilja, u kojoj su izbori unapred dobijeni, bojkot zaista bio bolji?
„Lakonogi dan“, izvrsni roman Jelene Lengold ( Arhipelag, 2022) deluje na mene, opterećenu tim preteškim bremenom zbog koga idem teškim korakom, kao sedativ i kao vitamin:
„Jednom davno, kad sam bio dečak, majka i ja smo čitali priču o nekom čoveku kome se izgubio konj. Tražio ga je i tražio, prešao je pola sveta, ali ga nije našao. Tako se nekako priča i završilia, tužno, nikad se nije saznalo gde je otišao njegov konj. Sećam se da sam plakao. Bio sam potišten , nisam se mrio sa takvim krajem. Onda je moja majka kazala:
– Ali to je samo priča! Možemo da je prepravimo kako god ti želiš. Uopšte ne mora tako da se završi… Odlučili smo da popravimo priču…Priča o konju koji se vratio bila je mnogo bolja. Čitali smo je često, svaki put slatko iščekujući taj divan kraj, tu katarzu, čitali smo je kao da njena prvobitna verzija nikad nije ni postojala. Sačinili smo stvarnost po svojoj meri, kakvu možemo da podnesemo, koja nam neće terati suze na oči, vratili smo tog konja tamo gde je pripadao i svoje srce smo vratili na mesto, bili smo veseli i oholi čarobnjaci, koji tek otkrivaju sve svoje tajanstvene moći.“
Zvuči umirujuće u poplavi reči u kojima se davimo. Svi su generali posle bitke, „analitičari“ i svi imaju mišljenje. Toliko virtuelne hrabrosti na društvenim mrežama, toliko kritika, rešenja, saveta, pretnji. Toliko pameti. A kada treba nešto preduzeti, svi sležu ramenima. Umorni smo, bez energije, bez snage, bez ideja. Teši nas ona Apdajkova misao, moto knjige „Lakonogi dan“ da je dobro što se od nas više neće tražiti da ponovo budemo mladi.
Viševekovno iskustvo sugeriše da je tajna našeg neuspeha, kao uvek u prelomnim trenucima ovdašnje istorije, u strahu, u neslozi, u sitnim sujetama, u olakom preletanju na drugu stranu, u borbi za malo vlasti, u želji da se uđe u parlament, da se dođe na budžet…
A radi se o nedostatku svesti o tome koliko je ovdašnje stanje katastrofalno, koliko je država sa svim svojim institucijama potonula u mulj kleptokratske kriminalizacije pa su slobodni izbori nemoguća misija dok se to klupko ne razmrsi.
Pa, ko preživi, pričaće.
