Najpotresniji momenat protekle nedelje bile su za mene one dirljive suze Novaka Đokovića posle beogradskog oproštaja od ''Adria tura''.
Divan sportski događaj priuštio nam je prvi teniser sveta, desilo se mnogo lepih i smislenih momenata kojih smo se uželeli trpeći pustoš pandemije. A pokazao je Novak i kako je uprkos svetskoj slavi i najvećim priznanjima uspeo da ostane normalan, onaj isti divni dečak koji je otišao odavde. Rodni grad, domaća publika, atmosfera na ternima koje nose njegovo ime na Dunavskom keju… podsetili su ga na detinjstvo i čitav put koji je, zahvaljujući roditeljima i sopstvenoj snazi, talentu i strasti prošao, od prvih koraka na Kopaoniku uz Jelenu Genčić do teniskog Olimpa čiji je vrhunski bog. Novak je, na žalost, otišao iz našeg grada a ostali su, svugde, znaci zaostalosti, primitivizma i neznanja tako nametiljivi na javnoj sceni.
Potresle su me dve sličice koje su mi stigle Viberom. Na prvoj je poruka radnika ili vlasnika neke male radnje: “Саће се вратим“. Na drugoj: “Дајем чаsove иz srpskoг јеzика и sveцке књиževnostи“ – oglašava se neki “profesor“… Da nije tužno bilo bi smešno. Pomišljam na tog našeg građanina pokornog koji bi trebalo da izađe na ove izbore. Koliko on uopšte zna o čemu se tu radi i kome će dati glas? Zovu me i prijatelji u dilemi – izaći na izbore ili bojkotovati. Većina u ovoj zemlji nema dovoljno informacija niti svesti o tome kakvi su “izbori“ u pitanju. Kakvi su to birači ako im treba nečiji savet ili nečije upozorenje. Eto odličnih podanika, lakog plena “ribarima ljudskih duša“ kao glasi naslov izvrsne knjige profesora Đure Šušnjića. “Mnogi danas istražuju posledice zagađivanja prirodne sredine, retko ko se seti da istražuje posledice zagađivanja duhovne sredine“, stoji na koricama. Neznanje je najbolji saveznik straha.
Ne znam zašto se ovim povodom sećam jedne epizode iz detinjstva. Na letovanju sa školom, na Goču, bio je obavezan popodnevni odmor, spavanje. Deca ne podnose tu omrznutu obavezu. Vaspitači su nas ostavljali same u velikoj spavaonici ali je jedna naša vršnjakinja svakog dana pravila spisak nemirnih, onih koji ustanu ili progovore. Taj spisak je, po sopstvenim rečima, davala nastavnicima. Zavela je strahovladu, bila je prava Baba Roga. Zazirali smo od nje, kao od kapoa. A onda sam, jednog dana, u kanti za otpatke našla te njene papiriće sa našim imenima. Njen lažni autoritet istopio se u trenutku i, do kraja letovanja niko od dece je više nije ni pogledao. I ona i mi naučili smo tada lekciju o strahovladi i strahovladarima.
Pročitajte još:
Moju kćerku tri puta zovu iz SNS-a na njen mobilni. Nama zvoni stabilni telefon koji se ne nalazi u imeniku. Javljam se, predstavlja mi se bezimena osoba, kaže da je iz SNS-a. Vodimo razgovor o mojim utiscima o uspehu vlasti u borbi sa virusom korone. Kada kažem da smatram da su mere vanrednog stanja i policijskog časa bile preoštre, a da je potom ukidanje svih mera bilo ishitreno, sagovornik me pita – a, hoću li ja izaći na izbore. Svesna sam da protiv svoje volje učestvujem u primeru prljave kampanje i u nezakonitoj radnji: odakle toj stranci ovi brojevi telefona, odakle njihovim saradnicima pravo da me pitaju o mojoj intimnoj odluci šta ću raditi tog 21. juna. Znam da je u ovom slučaju prekršen Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, da iza tog kršenja zakona stoje određene institucije i organizacije i da me kao građanina od tog zadiranja u pravo na ličnu odluku niko ne štiti. I da na kršenju zakonitosti, tj nefunkcionisanju i nepostojanju institucija egzistira ovaj poredak.
I da sam imala neku dilemu o tome izaći na izbore ili ne, sada je više nemam.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare