Od čega zavisi mogu li sebe smatrati osobom koja je u stanju da preživi treću deceniju 21. veka? Ne računajući opasnost od više sile, svetskog rata i novih sojeva omikrona koji će na jesen kositi na hiljade dnevno, tri su trenutna pokazatelja tonjenja u Had: umiranje obrazovanja, ubijanje kvalitetnih medija, nestajanje radničke klase.
U Srbiji postoje 4.963 kladionice i kockarnice a svega 3.782 osnovne i srednje škole; četrdeset predsednika opština završilo je fakultete za godinu dana; najvećim srpskim preduzećima upravljaju nekvalifikovani; sve manje srednjoškolaca, u ovom upisnom roku, želi da se upiše na studije maternjeg jezika i matematike; ako vam nisu priznali doktorat, zbog plagiranja, pa šta, sedite pa napišite novi… Na obrazovanje se gleda kao na gubljenja vremena.
Opstanak kvalitetnih, nezavisnih medija je pod znakom pitanja ako u REM-u, gde se upravo dele nacionalne frekvencije, saopštavaju da se neće baviti minulim radom televizija koje je gledala cela Srbija, a protiv kojih je više od 200.000 građana potpisalo peticiju. To znači da ovo telo, u kome ne sede najbolji nezavisni stručnjaci za medije, neće oduzimati frekvencije nikome od emitera, bez obzira koliko su prethodno, drastično kršili zakon objavljujući pozive na linč protivnika režema, šireći govor mržnje prema neistomišljenicima, propagirajući nasilje i zlostavljanje, valičajući ratne zločince, kriminalce i prostitutke…
Radnici koji nešto ruše pa grade, sve češće i oni u brojnim uslužnim delatnostima, ne govore više naš jezik, stranci su. Sudeći po kvalitetu radova koje obavljaju, nekvalifikovani su i nestručni. Kao i oni koji im daju posao. A preostali domaći primerci radničke klase stvaraju sve veću armiju obespravljenih, poniženih ili otpuštenih čim bahati inostrani investitori potroše velikodušne dotacije kojima su privučeni. Oni, sve češće protestuju pred institucijama koje ne postoje i na autoputevima, što ukazuje da se opasno bliži zima njihovog nezadovoljstva.
Nabrajajući ove slike stvarnosti zvučim kao pesimista. A šta tačno može da čini pojedanac svestan propadanja sveta u kome živi? Morao bi da se uključi u borbu protiv urušavanja društva, pre svega u svom domenu. Pod uslovom da poseduje obrazovanje i znanje, da je informisan i da ima uvide u ono što se događa. I, da nema amneziju.
Kako?
U časopisu ’’Psychologies’’ strušnjaci preporučuju metod autopsihoterapije – vođenjem evidencije, ’’žurnalizovanja’’, zapisivanja. Bacanje na papir svega što nas uznemirava oslobađa misli, a emocije čini jasnijim: ’’Zapiši to Kiš’’! Ono što zapišemo, uskoro ćemo izgovoriti i glasno. Razmenićemo mišljenja sa drugima, dogovorićemo se šta bi trebalo preduzeti, angažovaćemo se izrastajući u odgovorne i preduzimljive građane čija se reč sluša.
Ko preživi, naravno.
Bonus video – Marjanović: Priča o Sarajevo film festivalu postaje legendarna
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar