Piše Neda Todorović: Stvarnost sve više liči na "Podzemlje"

Gledamo golubove kako sasvim slobodno koračaju sredinom ulice kao da su oni osvojili Beograd. Trenutno i jesu. Što duže traje, izolacija je sve manje smešna.Stvarnost sve više dobija odlike Kovačevićevog i Kusturičinog "Podzemlja" (Adergraund, 1995): sablasna tišina u svetu oko nas i tračak života ovde, unutra u improvizovanoj radionici. Osećam kao da postajemo sve više zaboravljeni, izgubljeni u lavirintima neprihvatljivog vanrednog stanja iz koga ne vidimo izlaz.Neki ljudi nam svakog dana odbrojavaju dane do puštanja s lanca. Umereno pesimistično. Do juče još, sa njima smo imali dijalog. Sada se to pretvara u monolog, u proglase. Jednoj profesiji ukinuto je, na naše oči, elementarno pravo na obavljanje posla – pravo na pitanje. Iskustvo nas je odavno naučilo: kad god nam je neko u novinarstvu tražio da mu šaljemo pitanja pismenim putem, to je značilo da neće biti prilike za dijalog. I, da će taj ''razgovor'' ličiti na mrtvo slovo na papiru.U nekom intervjuu Kusturica je svojevremeno objasnio da je ta priča o ljudima zaboravljenim u podzemlju, koji ne znaju da postoji spoljni svet, seme onoga što nas čeka, slika našeg budućeg života. A da su rijaliti programi samo nastavak toga. Pokazuje se da je stvarno bio u pravu. I da je i ova subota, ne znam već koja po redu, samo još jedan perfektan dan za banana ribe – kako glasi naslov jedne od devet Selindžerovih priča iz probrane kolekcije "Za Esme".Vlada Srbije razmatra da građanima zabrani kretanje iz jedne sobe u drugu – glasi vest sa Njuz neta. Uopšte mi nije smešna.Ne znam zašto stalno prizivam u sećanje događaj pomračenja sunca u jednoj od poslednjih godina Miloševićeve vladavine. Sa svih strana upozoravani smo na pogubno dejstvo tog prirodnog fenomena na ljudsko zdravlje, radoznalcima je zaprećeno da bi mogli da oslepe ako ne ostanu u kući. Preporučeno nam je da zatvorimo prozore, da navučemo šalone, da spustimo roletne, da zatvorimo škure. A sutradan smo u svim medijima videli slike i snimke kako ljudi širom sveta kroz nagaravljea stakla uživaju u tom retkom prizoru.Da li je izolacija stvarno štetnija po ljudsko zdravlje nego virus, kako to objašnjava neki švedski naučnik. Dilema, na koju još nemamo odgovor. Ali mene progoni teskoba osobe koja je mesec dana u zatvoru bez ikakve krivice i bez presude.Dosta gledamo RAI, molimo se da u Italiji statistike postanu manje dramatične, očekujemo prve dobre, ohrabrujuće vesti. Papa Franja služio je misu na praznik Cveti u gotovo praznoj bazilici Svetog Petra, bez prisustva vernika.https://www.youtube.com/watch?v=yspjaqHGNSsNekoliko papinih pomoćnika, biskupa i časnih sestara sedeli su u klupama na odstojanju od po nekoliko metara. Pada mi na pamet prigodan izraz "Noli me tangere" (Nemoj me doticati) kojim se Isus, pošto je vaskrsnuo iz mrtvih, obraća Mariji Magdaleni koja želi da ga dodirne da bi se uverila da ne sanja. Ne dotiči me, izgovara, ali me gledaj sa ljubavlju, kao da poručuje. Ta poruka je danas aktuelnija nego ikad.Kako su besmislena, sitna, sva ljudska neslaganja kada smo svakodnevno suočeni sa ovolikim brojem preminulih. Didije Dekoan, autor briljantnog "Rečnika zaljubljenika u bibliju" navodi da je Eli Vizel, književnik i preživeli logoraš Aušvica i Buhenvalda, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1986, predložio Svetskoj zdravstvenoj organizaciji da mržnju proglasi za zaraznu bolest, za svetsku pošast.Sa virusom ćemo se već nekako izboriti.