0
Petak, 10. mart; 5.35 h.
Budi me alarm mobilnog telefona. Danas je značajan dan. Posle mesec dana najstrožije izolacije, izaći ću na kratko iz kuće. Od 4-7h je propisano vreme naše uslovne slobode. Iskoristiću ga. Momenat neodlučnosti – da li prihvatiti izazov. Moram li napolje? Otvaram vrata terase, još je mračno, a umesto uobičajneog huka grada koji se budi čuje se pesma uigranog ptičijeg hora. Odakle toliko ptica u centru grada? Kako ih do sada nismo čuli? Brižljivo tražim pogodnu odeću koja će, po povratku iz avanture, u mašinu za pranje. Stavljam kapu, navlačim rukavice, vezujem masku, kao da se spremam da opljačkam banku. Silazim peške sedam spratova, lift mi se ne izgleda higijenski korektno. Posle mesec dana, evo me na ulici. Dok hodam, osećam tipičnu slabost rekonvalescenta koji se prisiljava, posle predugotrajnog ležanja, na povratak u normalan život. Malo mi druhture kolena, dah mi je ispod maske prekratak, stakla naočara se magle, znojim se. Gde li sam parkirala automobil?
Pročitajte još
Napolju je malo sveta, svi vremešni, svi maskirani. Idu najčešće sami, sa kolicima na točkiće ili u parovima koji se, kao tinejdžeri, čvrsto drže za ruke. Pred samoposlugom u Beogradskoj ulici nema reda, mlada prodavačica pušta unutra, pred kasama dvoje, troje kupaca. Nasumice uzimam po nešto, plaćam, izlazim. Tek tada osetim prolećni vetar, zastajem pred prodavnicom i shvatam da, kao robijaš tek pušten iz zatvora, jedino želim da se što pre vratim u kućni zatvor, u bezbedno. A brojim i šta sam sve u onoj nervozi zaboravila da kupim.
Sada razumem sve one naše slučajne turiste, koje je zabrana letova nasukala na Bali, u Dubai, u Oman, u Indiju, na Maltu… koji već nedeljama vape da ih iz tih rajskih, egzotičnih destinacija vrate u zemlju, na sigurno, kući. Sada je i turizam po sopstvenom gradu ozbiljna avantura. Novi eskapizam podrazumeva bekstvo u kulturu, umetnost, u zabavu višeg nivoa – mjuzikl, melodrama, drama. Evidentna je urođena ljudska težnja ka hepiendu. Stvarno, hoće li idealna devojka sa malom greškom, Anđelka iz “Ranjenog orla”, naći trajnu sreću? I, po koju cenu?
Sloboda je sada ključna reč nas, prisilnih zatočenika. Ona nam najviše nedostaje. Slušamo spot benda E-Play pod nazivom ‘’Sloboda’’ koji je toliko primeren ovom trenutku. Sloboda Mićalović nije samo zbog svog neobičnog imena dobila ulogu mlade žene koja se oslobđa iz nekog fantazmagoričnog, zatvorneg prostora. Njen otac, glumac, igrao je u monodrami ‘’Ivo Lola Ribar’’ pa to, neobično ime Slooboda duguje legendranoj Lolinoj verenici, Slobodi Trajković. Zovemo Bobu da joj čestitamo na toj novoj ulozi, ona je sa Ćetkom i bliznakinjama u njihovoj vikendici u Čortanovcima, na obali Dunava. Kaže da se osećaju dobro u prirodi, nisu sputani mađu četiri zida, odmaraju se i opuštaju od snimanja i predstava. Još samo da sada, kada sve cveta, ne rade toliko alergeni.
Dva autora mi se čine posebno aktuelnim u eri vanrednog stanja i policijskog časa. Čitam ih sa novom vrstom razumevanja. ‘’Nulti broj’’, Umberta Eka, groteskna je parodija novinarske profesije i onoga što se u njoj dešavalo za vreme tzv. Druge republike kada su novine, umesto vestima, mnogo više bile posvećene ucenama i iznudama. Radnja detektivskog romana, trilera, političke satire, ‘’Pet uglova’’, nobelovca Maria Vargasa Ljose, dešava se devedesetih godina prošlog veka u Peruu za vreme poslednjih meseci Fuhimorijeve diktature. Tabloidno novinarstvo podržava sistem u kome cvetaju nasilje i korupcija. Vlast je koristila novinarstvo skandala kao političko oružje. Prekim suđenjima na naslovnim stranama uništavala je političke protivnike. Ali, pri nagoveštaju promene sistema, to isto novinarstvo postaje instrument oslobođenja i odbrane novog društva. To se i desilo, kao kod Ljose, pred pad Miloševićevog režima. Jer, svako novinarstvo ima, kao rimski bog Janus, dva lica – jedno koje simbolizuje prošlost, drugo – budućnost.
Pratite nas i na društvenim mrežama: