Piše Neda Todorović: Slede nam meseci opasnog življenja

Evo, četrdeset sedmi dan pišem dnevnik. Mislila sam da će to biti trka na kratku stazu a ispao je maraton, supermaraton.Najava ublažavanja mera izolacije i kraja vanrednog stanja suočava me sa psihofizičkom pripremom za novu fazu suživota sa virusom korone. Ako smo u izolaciji stekli neki privid zaštićenosti u kući, povratak u spoljni svet izlaže nas novim rizicima – danima, nedeljama pa i mesecima opasnog življenja.Sada će naše ponašanje, i kao pojedinaca i kao zajednice, u uslovima kohabitacije sa Kovidom-19, biti izloženo pažljivim i kritičkim pogledima okoline. Svaki, pa i najmanji gest, biće procenjivan kroz vizuru posmatrača: da li nenošenjem maske i rukavica, pljuvanjem na ulici, bacanjem papirne maramice, pipanjem hleba i voća u prodavnici i na pijaci, nedržanjem propisane distance - ugrožavamo tuđu bezbednost?Ono što je do epidemije bilo dozvoljeno i ostajalo neprimećeno, sada će biti protumačeno kao loša namera, delinkventnost, huliganizam. Ne više samo kao neuljudno, nego kao opasno po tuđe zdravlje pa i život. Pred našim očima pisaće se novi pravilnik ponašanja, a nepridržavanje novog bontona u doba katastrofe biće sankcionisano glasnim, kolektivnim neodobravanjem. Svi ćemo morati da se naučimo na kritiku, da prihvatimo individualni osećaj odgovornosti.Biće to teško privikavanje jer ovo je era kada je, podstaknut višedecenijskom tranzicijom iz socijalističkog, kolektivnog u građansko, individualno, primitivizam dobio pravo da se predugo i preglasno šepuri na javnoj sceni. Rezultirao je devalvacijom svih vrednosti koja podseća na kraj civilizacije, na propast Rimskog carstva. Lament nad sveopštom neuljudnošću postao je i globalna tema, nepristojnost je postala barometer socijalne patologije.U briljantnoj studiji "Kratka istorija neuljudnosti" Mark Koldvel, američki književni kritičar, analizira simptome tog poremećaja ponašanja najupečatljivijeg na poslu, tom, po ovom autoru, najmanje pristojnom mestu. Smatra da će povratak na zlatnu eru civilizovanog ponašanja biti veoma težak, ma koliko se trudili.Čini mi se da je gore još samo u politici. Svađe i pretnje, ismevanje i vređanje, fizički obračuni i posipanje vodom, uvrede, mahanje ženskim donjim vešom i psovke, kapuljače i baklje…Nasilje se, povlađivanjem psihologiji gomile, iz institucija preliva na ulice. Repertoar nam je dobro poznat. Jedan od modaliteta nepristojnog ponašanja je apsolutna nespremnost nosilaca vlasti na bilo kakav građanski kritički ton. Uočljiv je napadno agresivan način da se glasnom samohvalom svaki takav, kritičan ton - preduhitri.Na obnovljem zasedanju parlamenta, predsednica vlade je rad institucije kojom rukovodi, u doba pandemije, nagradila najvišom ocenom; prilikom prvomajske čestitke radnom narodu, ministar rada je ustvrdio da radna prava ovde nikada nisu bila na višem nivou; povodom Svetskog dana slobode medija, ministarka građevinarstva je konstatovala da su mediji u Srbiji slobodni onoliko koliko to žele da budu…Sve liči na situaciju u kojoj đaci sami sebe ocenjuju a pisci knjiga sami pišu kritčke prikaze svojih dela. Zar nije logično da mi, građani, ocenjujemo političare koji nas predstavljaju? Zar ne bi trebalo da mi procenjujemo da li smo ponosni ili se stidimo njihovog ponašanja? Jer, mnogo smo na sve to osetljiviji sada, suočeni sa dramatičnim posledicama pandemije. A mogli smo da ponašanje ovdašnjih političara poredimo svakodnevno sa ponašanjem njihovih kolega u drugim zemljama. Na čiju štetu? Na nama je, ne na njima, da na to ukažemo.