0
Četvrtak, 9. april; 1.47 h.
Potresni podaci o broju zaraženih, preminulih i (ne)testiranih. Poređenja sa okruženjem ne idu nam u prilog. Prvi put osećam duboku malodušnost, obeshrabrenost. Već nekoliko dana na pameti mi je od silne upotrebe izlizana izreka nikšićkog pesnika Vita Nikolića: Zaustavite planetu hoću da siđem. Tek sad stvarno razumem dublji smisao tih pet kratkih reči. Vreme se tako sporo cedi u vasionskom peščanom satu i, kao da odbija da prođe. U momentu krize svih želja, želja je, više nego ikad, poželjna: doživeti kraj pandemije. Ako lekari nisu uspeli da zaštite sebe, svoju struku, kako će zaštititi nas? Ako su statistike poražavajuće u bogatim zemljama, šta preostaje nama? Visoka je cena dugogodišnjeg urušavanja i ignorisanja zdravstvenog sistema, od koga se sada očekuje čudo neviđeno. I tamo i ovde. Korona rezultira i neočekivanim egalitarizmom. Isto važi i za drugu važnu polugu funkcionisanja u pandemiji – sistem informisanja. I crkvene i svetovne vlasti pokušavaju da ućutkaju reči kritike ove dve stuke kao da je u globalnom selu moguće sakriti bilo šta. Simbolika gestikulacije tri majmuna mudraca – ne vidim, ne čujem, ne govorim – nije ohrabrujuća parola u trenutku kada smo svi vojnici u velikom ratu protiv nevidljivog neprijatelja.
Pročitajte još
Ovo je vreme opasnog življenja. I novinari su potencijlne žrtve svoje profesije, oni su javni radnici. Pratim “pokrivaje“ teme korona u medijima. Cela novinarska struka je na testu. Statistički podaci i zvanična saopštenja samo su zvanična verzija, ona dostupna. Kako da novinari, ti psi čuvari društva od samovolje moćnika, dođu do informacija sa terena, iz lokala, kada je njihov posao zasnovan na rizičnom kontaktu sa ljudima? Novinarstvo podrazumeva da provodite vreme sa ljudima o kojima pišete? Neki od novinara rade od kuće, izveštavaju na daljinu, kontakt progami se snimaju bez publike, koriste se alternativni načini emitovanja i uključivanja u program, mikrofoni se drže na štapovima… Ali, građani sada, pored slike stanja, od medija očekuju i tumačenje te slike. Stavljanje podataka u kontekst, dubinsko objašnjenje pozadine onog što se događa. To je zadatak kvalitetnog, analitičkog novinarstva. A ono se polako gasi pred našim očima. Tiraži dramatično padaju. Oglašivači se povlače, i samo prestaju da rade. I onako niske plate u novinarstvu se smanjuju, nekima se i ne isplaćuju.
I izdavači knjiga zatvaraju vrata svojih kuća. Već više od mesec dana nisam kupila ni jednu novu knjigu. To mi se nije dogodilo godinama unazad. Jedno od mesta koje mi najviše nedostaje je obližnja knjižara SKC-a. Čitam knjigu Pece Popovića “Proleća u Topčideru“. To je onaj autor i ona knjiga koji u Vršcu, odakle je izdavač ove nostalgične zbirke o našoj boljoj prošlosti, nisu bili dobrodošli. Vršnjaci smo Peca i ja, pa znam ljude, situacije i mesta o kojima piše taj naš dobroćudni hroničar, nezvanični ministar povratka kulturi, kako ga na koricama tituliše Vlada Pištalo. Šta prvo dolazi, poštovanje ili simpatija, pita se Pištalo zaključujći – dok ovo pišem, to dvoje mi zajedno predu sa dve strane, kao dve mačke. Peca mi je poslao svoju sliku iza rešetkaste ograde dvorišta, kao iz zatvora. Uz tekst: Srećan policijski čas svima koji slave… bez nanogice. I, sliku sa bebom u naručju koju je Z. prokomentarisao: Srećni dobitnik unuka!
Proleća u Topčideru? A proleće nam, trenutno, proleće mimo nas, bez nas. Ove godine proleće je iluzija kako je, svojevremeno, Zoran Đinđić zapisao u posveti svoje knjige prijatelju.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
