Nedelja, 12. april, 6:12h
Iza mene je još jedna noć bez snova. Prijatelji me danima izveštavaju o noćnim morama, o demonima i nakazama koje ih bude iz ono malo nezdravog, lakog sna. Uopšte nemam snova od kada sam sužanj. Pa u sebi, bez ikakvih pretenzija, ponovo citiram Miljkovića: Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?
Jutro. Prvi pogled sa terase na opustelu ulicu. Stvarno, nigde nikog. Ljudi se disciplinovano pridržavaju naredbe o zabrani izlaska iz kuće. A onda, iznenada, pojavljuje se dečak sa psetancetom. Neverovatna slika! Otkud sad to dete? Izmaklo nečijoj pažnji? Dečak gleda oko sebe, osvrće se, nešto mu je čudno. Najzad, podiže pogled ka nama, na terasi. Mašemo mu i pokazujemo rukom da se vrati unutra. On nas gleda, sleže ramenima kao da kaže ma šta vam je, onda odmahuje u stilu pa dobro, naka vam bude i, ulazi u zgradu preko puta. Šta zna dete šta je…
Hoćemo li oprostiti sudbini sve što smo propustili ovog proleća? „Što vam manje vremena preostaje u životu, to ste manje skloni da ga trošite uludo. To je i logično, zar ne?“’, konstatuje Džulijan Barns u Bukerovom nagradom ovenčanom romanu „Ovo liči na kraj“. Nije više reč ni o kakvim epohalnim ostvarenjima, radi se o skromnim zadovoljstvima primerenim našem uzrastu.
Upravo tako tumačim otvoreno pismo profesorke Turajlić upućeno lekarima u kome im postavlja nekoliko rezonskih pitanja. Poenta je da profesorka traži tumačenje opravdanosti mera izolacije samo za građane iznad 65 godina. Jer, argumentuje autorka, upravo njima medicinska struka propisuje kretanje i vežbanje u cilju održavanja preostalog zdravlja. Da je na tome ostalo, pismo bi prošlo neprimećeno, ostalo bi najverovatnije bez odgovora.
Ali… Profesorka je skrenula pažnju i na neprimenjivanja istih mera izolacije za sve gađane, pa i za ljude iz vlasti. Pismo je napisano biranim rečima, u mirnom tonu, deluje mi kao poziv na građanski dijalog. A izazvalo je još jednu od onih paničnih botijada u kojoj je, ničim izazvana ostrašćenost, začinjena vulgarnim napadima na lik i delo autorke, uvredljivim prozivkama, nevaspitanim, primitivnim izrazima i etiketama.
Regovanja su pokazala i nizak nivo obrazovanja, znanja, raspolaganja činjenicama anonimnih potpisnika. Postavljeno je i prezrivo pitanje ko je, uopšte, ta profesorka. Pa njena biografija je dostupna na Vikipediji. Sa osamnaest godina bila je član Međunarodne matematičke olimpijade u Moskvi, 1964. U dvadest trećoj godini diplomirala je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, posle četiri godine je magistrirala, posle još šest godina je stvarno i doktorirala. Bila je stipendista francuske vlade u Grenoblu od 1974. do 1975, a dve godine je 1984-1986 predavala u Montereju u Kaliforniji.
Predajući na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, više puta je dobijala nagrade studenata kao najbolji profesor. U dokumentarnom filmu njene kćerke rediteljke „Druga strana svega“ ispričana je priča o životu profesorke Turajlić, o stradanju njene građanske porodice, o raspadu jedne zemlje i o godinama koje su svima nama pojeli skakavci. Film je proglašen najboljim dugometražnim dokumentarnim ostvarenjem na festivalu u Amsterdamu a kod nas je dobio izvrsne kritike. Eto, ukratko, ko je profesorka Turajlić. I potvrda stava da je neukost uvek tako sugurna u sebe.
A ko ste vi, ljudi, koji pitate ko je profesorka Turajlić?
Gledam kako Italijani dostojanstveno proslavljaju Uskrs. Svedeno, da ne izazovu ponovno divljanje virusa. Crkva je vernicima primerom dala ton i meru. Malo strahujem od ponašanja naših sugrađana sledećeg vikenda. Postoje načini da se tehnika, koja je odavno preuzela primat nad prirodom, poezijom, filozofijom i religijom, pozove u pomoć.
Zar telefon u našim rukama, kako je primetio Žan d’Ormeson u romanu eseju „Otići ću jednog dana ne rekavši sve“, ne zamenjuje brojanice a zar Fejsbuk nije pričešće bez Boga izmešano sa ispovešću?
