Piše Neda Todorović: Osmeh je novi poljubac

Četvrtak, 7. Maj; 6,20.

Policijski čas, uveden u Srbiji 18. marta u okviru vanrednog stanja proglašenog 15. marta, istekao je jutros u 5h! To znamo svi. A ja se pitam da li ću od jutros disati drugačije, punim plućima? Jutro je prozračno, ponovo sunčano, mace sa kanadskih topola lete lako, kao paperjaste pahuljice, nesvesne da su teški alergeni. Čuvajmo se tih maca. Da, jutros udišem vazduh drugačije: svi smo osetili, in vivo, kako izgleda živeti u zemlji u kojoj je ukinut svaki trag demokratije. Videli smo naoružanu vojsku i policiju zadužene da nas čuvaju. Od koga? Pa od nas.

Vojska na ulicama – to je slika zauvek zabeležena u mom kalendaru sećanja na onaj 9. mart. I, pre toga, na onaj 4. maj, kada je preminuo Tito, a ja potom sletela na Surčin i videla uz pistu, prvi put u životu, tenkove i vojnike sa uperenim dugim cevima. Može i tako, pa budimo svesni razlike. Osam hiljada građana procesuirano je od 15. marta do juče jer su kršili mere vanrednog stanja. Na ekranima više ne piše ‘’Ostani kod kuće’’. Ovu revolucionarnu parolu zamenjuje manje radikalna – ‘’Ostani odgovoran’’. Kako, pa do juče smo tretirani kao neodgovorni?

Jutarnje prelistavanje novina svodi nam se sada na čitanje dva portala – Nove.rs i Danasa. Fascinira me kako se Italijani, naši bivši prvi susedi, najteže pogođeni virusom, vraćaju normalnom životu. Fotografija dvoje mladih Italijana, sa smaknutim maskama, koji se ljube! Prizor me podseča na antologijsku scenu rastanka iz filma ‘’Zbogom oružje’’, snimljenog 1957. prema Hemingvejevom romanu. Američki marinac oprašta se od svoje mlade dragane koja u naručju drži uplakano dete. Poljubac za zbogom.

Znam da će preporuke o držanju distance, što duže budu na snazi, ponovo u veliku modu vratiti NJ. V. Poljubac. Uostalom, za dubljom suštinom poljupca tragao je već Platon opisujući ga kao stapanje dveju duša koje, s vrelim dahom, prelaze iz jednog tela u drugo. Nekad su i Englezi, za koje od viktorijanskih vremena i rukovanje deluje kao nepotreban dodir epiderma, bili privrženici ljubljenja što je sa čuđenjem konstatovao Erazmo, pišući 1500. godine iz Londona nekom svom prijatelju u Roterdam:
„K tome, ovde vlada navada koju je nemoguće odveć hvaliti. Gde god pođete, svi vas dočekuju poljupcem, a to isto rade vam i pri odlasku.“

Taj čudan običaj potrajao je na ostrvu do 17. stoleća, kada se u knjizi ‘’Izobilje milosti’’ Džon Banjan, baptistički propovednik, požalio da on nije ugodan pogledu, iako ga praktikuju samo mlade i dražesne osobe. U mediteranskim zemljama, ljubljenje postaje demokratska igra u kojoj svako, bio mlad ili star, skroman ili lep, pravedno dobija ono što mu pripada. U najezdi javnog ispoljavanja emocija Darvin je video izraz bolesti civilizacije, ističući da takvo devijantno ponašanje ne poznaju ni urođenici Tahitija, Novog Zelanda niti Eskimi. I, dok se Japanci ne ljube u javnosti, u Americi je društveno ljubljenje postalo omiljeni sport.

Italijanima sada stručnjaci za javno zdravlje prete reprizom pandemije ako nastave po starom. Tj. ako ne prestanu da se ljube. Pada mi na pamet prikladan termin koji je i nastao u Italiji: poljubac smrti. Povezan je sa pojmom mafija a znači da je osoba koja ga prima označena za likvidaciju. Hmmm. A od svih evropskih naroda, pa i najvećeih slovenskih, Italijani su meni uvek izgledali najbliži – po mentalitetu. Da ne krene i ovde da se širi taj stari, neumrli virus ljubljenja, ta nezaustaviva zaraza?

Ooooo, šta li će biti sa poljupcem u postpandemijskoj eri? Isto što i sa svim navikama koje su preživele prohibiciju. Vratiće se na velika vrata da najAvi povratak romantične ljubavi. Do tada? Pa, osmeh je novi poljubac.
Ali šta ćemo kad Dučić kaže: ‘’Poljubac je susret najveći na svetu’’?

Ljubim vas!