Piše Neda Todorović: Osećaj letenja u avionu bez pilota

Da ekran trpi sve dokaz je činjenica da ovaj, današnji dnevnik nosi zastrašujući broj 40! Zar je već prošlo toliko dana (i noći) od kada je naš život poprimio neočekivan tok? Ako bih pokušala da nađem ključnu reč za to vreme koje nam je pojeo virus, bila bi to reč – strah.Od virusa? Ne, od nepoznatog, od nepredvidivog, od gubitka životnog kompasa. Jer, korona je najmisteriozniji virus do sada: on se prenosi i kada je onaj ko nam ga prenosi naizgled zdrav; moćan je i globalno i lokalno; simptomi mu se toliko razlikuju da dijagnozu nije lako ustanoviti; često laže i na poligrafu... Pokazao je da nema pravila ni u izboru zaraženih, ni u težini stanja, ni u odluci ko će ga preživeti. On se poigrava sa kredibilitetom stručnjaka, demantujući ih čim pokušaju da uspostvane neke pravilnosti u njegovom ponašanju. Izaziva krizu poverenja u vlade i institucije, ruga se globalnoj hitnoj pomoći, igra se mita o Sizifu. Maskirao se glasinama i lažima. Suočio nas je sa najtežom vrstom neznanja: mi uopšte ne znamo šta o njemu ne znamo.Ovaj virus je ukinuo i izvesnost budućnosti, podsmeva se svim našim pokušajima da bilo šta planiramo. Zahteva dekontaminaciju svega oko nas, ali ni to mu nije dovoljno. Naterao nas je na izolaciju, plaćamo mu i tu, najvišu socijalnu cenu. Nametnuo nam je osećanje da letimo u avionu bez pilota. Gubimo psihološku ravnotežu, dobijamo napade panike, anksioznosti, hipohondrije, nesanice, naizmenično nemamo apetit i prejedamo se. Logika se povlači pred emocijama koje nekontrolisano bujaju - bespomoćnost, tuga, očaj, napetost, bes...Progone nas novi i neki stari demoni. Učimo se stoicizmu. Tešim se dvema narodnim mudrostima koje je često citirao vrhunski lekar, kardiohirurg, akademik dr Isidor Papo: ''Nema smrti do sudnjega dana'' i ''Kome je veka tome je i leka''. Ta pravila prevodim kamijevskom konstatcijom da je veličina čoveka u njegovoj odluci da bude jači od sudbine. A mislim i o tome kako je doktor bio svestan moći i nemoći medicine svodeći je na sudbinu.Mnogo je mitova kojima je začinjena trenutna realnost, mnogo fantastike kojom ispunjavamo ovoliku neizvesnost, mnogo demona koji se prikradaju iz kutaka podsvesti, mnogo laži koje se lansiraju da se istina pokrije koprenama. Situacija me podseća na atmosefru u političkom horor romanu Mirjane Novaković ''Strah i njegov sluga''. Samo što ovaj strah ima brojne sluge. Vidljive i nevidljive.Ima istine u šali koju je svojevremeno izgovorio moj profesor i prijatelj Ratko Božović da je bitnije kako izgledaš nego ono šta imaš da kažeš u medijima. Profesor je mislio na idiom da slika vredi koliko hiljadu reči, odnosno da vizuelizacija često zamenjuje velike količine podataka. Mislio je i na dokazanu činjenicu da publika najviše veruje slici, tj. televiziji.''Bože, što vam je lepo to dete'' – kaže zadivljena prijateljica kočopernoj majci. ''O, nije to ništa. Treba tek da vidite njegovu fotografiju''. Ovaj primer svemoći fotografije naveo je u ''Gutenbergovoj galaksiji'' Maršal Makluan, prorok medijske naučne fantastike koju trenutno živimo. Zato se smejem kada god mi prijatelji, umesto očekivane reakcije na nešto što sam rekla ili napisala, saopštavaju utisak o mom izgledu na ekranu ili fotografiji.Takve reakcije ne očekujem, naravno, od kolega, profesionalaca. Više decenija koje sam provela u novinarstvu, kao studentkinja i kao profesorka, kao autorka i kao urednica, učvrstile se me u uverenju šta je zadatak, šta je pravo, a šta dužnost poslenika ove profesije. Nisam poznavala novinare i novinarke koji su se, umesto da informišu javnost o najznačajnijim događajima, bavili izgledom ili načinom rada svojih kolega. Ni u svetu a ni ovde. Takvo ponašanje nespojivo je sa etikom novinarske profesije.Čitalac, gledalac, slušalac od novinara očekuje činjenice i tumačenja pojava sa kojima je suočen a koje se odnose na njegov život. Nauka, ono što smo sa fakulteta poneli kao znanje o poslu novinara, propisuje da sve svoje političke, verske, nacionalne pripadnosti, da svoje rodne i sve druge predrasude, da lična mišljenja, esteske i druge privatne komentare ostavimo pred vratima profesije – ako smo profesionalci. A ako nismo? Onda je vreme da promenimo profesiju.