0
Trenutno čitam knjigu „Šuma nad šumama“, Ričarda Pauersa. A prva vest juče ujutru, čim sam upalila TV: neko je, u Bulevaru Nikole Tesle na Novom Beogradu, polomio trogodišnje sadnice lipa!!! Snimci pokazuju mlada stabla prelomljena na pola i radnike Zelenila koji ih skupljaju, kao nastradale osobe posle saobraćajnog udesa. Boli me stomak.
Bila je potrebna velika fizička snaga za ovaj protivprirodni čin, kažu nadležni. I ogroman bes, duhovna beda, glupost, neznanje i primitivizam, pa i podstrek nedozvoljenih supstvanci da bi neko (ono čuveno NN lice? ) ličnu frustriranost i neostvarenost lečio ovakvim, u civilizovanom društvu neviđenim i nezamislivim, vandalizmom. Zločinom. Pomišljam da ovo ubistvo nedužnog drveća s predumišljajem ima i drugu pozadinu: neki gnevni ljudi koji mrze prirodu, pokazuju srednji prst ovom novom, probuđenom zelenom svetu koji je tako snažno prodrmao ovdašnju, učmalu političku čaršiju.
Nemamo nikakav odgovor na pitanja koja nas, suočene sa ovom bezrazložnom surovošću nad nemoćnim bićima, snažno opominju. Pa gde su sve te nebrojene kamere koje nas, nedužne građane, prate u svakoj situaciji? Kako to da nadležni ćute. Ili će i tu, i kad stignu snimci, „zafaliti onih nekoliko ključnih minuta“?
Nije slučajnost što upravo čitam „Šumu nad šumama“, Pulicerovca Ričarda Pauersa (Dereta, 2020 ) iz koje, i na ovom uzrastu, saznajem toliko nepoznatih podataka o drveću. Ono, kao i mi, spada u društvena bića. Ta „nepokretna stvorenja koja rastu u masovnim mešovitim zajednicama su sigurno razvila načine da se međusobno usklade. Priroda poznaje tek nekoliko usamljenika među drvećem“. Ono, kad je u opasnosti, „međusobno razmenjuje poruke“. Zamišljam kako su mlade lipe panično signalizirale jedna drugoj da dolazi smrtna opasnost. Osećam smrtni strah koji je zavladao u tom drvoredu pred pogrom. Ili su možda nežne lipe, kao deca, bile premlade da bi osetile strah. Kolika je njihova nemoć jer su nepokretne. A mi, tzv.svesna bića, taj njhov tihi govor nižih frekvencija nismo u stanju da čujemo, pa im pred egzekuciju ne priskačemo u pomoć. Ili smo potpuno oguglali na planetarnu vladavinu kulture zločina. Lomljenje mladica asocira me na spaljivanje knjiga, na uništavanje biblioteka.
Suočeno s prirodnim katastrofama drveće šalje SOS signale komšijama, „nepokretno drveće migrira – besmrtni gajevi jasika povlače se pred novim tri kilometra debelim glečerima, zatim ponovo kreću za njima na sever. Život ne polaže račune razumu. A smisao je suviše mlad pojam da bi imao neku moć nad njim“. Naše, novobeogradske lipe nisu uspele se spasu od zločinačke ruke. U njihovom slučaju pojmovi kao razum i smisao nisu bili od pomoći.
Pomišljam i kako je lako i lepo voleti osobe koje biljni svet uzimaju za ozbiljno. Zaštitnike prirode. „Drvo koje raste u tvojoj bašti i ti imate zajedničkog pretka“ – piše Pauers. „Pre milijardu ipo godina krenuli ste svako svojim putem. Ali čak i danas, nakon tog beskrajnog putovanja u različitim pravcima, četvrtina tvojih gena ista je kao kod drveta“.
Neznanje nije opravdanje, kao što ignoratia legis non excusat, nepoznavanje prava ne opravdava zlodelo. Verujem u preventivnu moć potcenjenih disciplina, obrazovanja i vaspitanja. Kao i moć dobre muzike:
„Ne lomite mi bagrenje
bez njih će sve vetrovi oduvati
pusite ih, moraju me čuvati“…
Ovo nam nam je zaveštao Đorđe Balašević.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
