0
Nikada nisam doživela ovako ostrašćenu podeljenost na njihove i naše. Nisam ni sanjala da bi to moglo nama da se dogodi. Pogotovo, za vreme ove pandemije u kojoj nas, već skoro dve godine, svakog dana ima po nekoliko desetina manje! Jedan pogrom nam nije dovoljan? Predugo živimo u atmosferi straha, nesigurnosti i neizvesnosti. Dijagnoza: masovna depresija i pesimizam.
Pristalice režima, ta glasna nadmoćna ’’većina’’, ne mogu da podnesu ni najmanji protest opoziciono nastrojene ’’manjine’’. Na ulicama vlada opasna stadionska groznica. Navijači, huligani, brane pozicije svojih nalogodavaca koristeći hladno oružje: motke i čekići su moderna zamena za sablje i buzdovane.
Prozivanje onih koji nisu čistokrvno ’’naši’’!
’’Plači voljena zemljo’’! Nije pročitan roman Alana Patona iz 1948.godine, delo klasične književnosti, o tome kao prevladati jaz među ljudima u istoj državi i kako naći utehu u zajedničkoj nesreći. Na delu je brutalni nacionalizam. Biti (pre)veliki Srbin, nije li to samo karikatura od čoveka? Jer, takav ne staje u normalan, ljudski okvir. Pogotovo u kosmopolitskoj sredini kakva je oduvek bio Beograd, koji je prigrlio sve one koji su u njega dolazili i zbog kojih je, tom atmosferom kulturnog kosmopolitizma, poređen sa mnogonacionalnim Njujorkom: Ujević, Krklec, Meštrović, Matoš, Krasnov, Beta Vukanović, Arčibald Rajs… Ko bi ih sve sve nabrojao. Beograd je bio – svet. Lekcija iz istoroije: voljena kraljica Marija Karađorđević, Rumunka, u istoriji je, po brojnim dobročinstvima, ostala zapamćena kao najveća Srpkinja. Ta izgnana udovica sa decom, nepravedno lišena imovine i domovine, godinama je svom, srpskom narodu slala pomoć potpisujući se lažnim imenom: Marija K. Đorđević!
Anketa na ulici Beograda 2021. godine: naši mladi sugrađani ne znaju šta su to arapski brojevi. Ni jedan od anketiranih. Kažu da neće da uče ništa arapsko?! Pa, mlada stranačka nada, izgledom starleta po profesiji ’’pravnica’’, koja nije u osnovnoj školi naučila da je množinu od imenice čovek – ljudi. Mnogo je neznanja i neinformisanosti razlog ovolikih frustracija u kojima je jedini jezik sporazumevanja čekić.
Izgubljena generacija! Pod tim nazivom Gertruda Stejn je podrazumevala mlade ljude koji su jedva pretekli iz Prvog svetskog rata, pa su godinama dezorijentisani i neusmereni lutali, u potrazi za sobom. A ovde sada žive izgubljene generacije, žrtve bratoubilačkog rata i raspada Jugoslavije. Trideset godina ne rade normalno škole i fakulteti, znanje je u tranziciji postalo nevažno, ali su titule i dalje na ceni, kao nezasluženo ordenje. Pa punom parom rade brojne prodavnice diploma i večernje akademije gde se kao glavni predmet izučava jednoumlje, podobnost i poslušnost. U boj, u boj!
Kada nešto zaboravimo da uradimo, Zdravko i ja se šalimo: izlapeli smo! A onda mi pada na pamet da bi to bila sreća u nesreći. Senilnost bi bila spas u ovom olovnom vremenu u kome je bolje ne videti i ne znati šta se događa?
Na žalost, nemoguće je ne učestvovati u stvarnosti. Zahvaljujući ozloglašenim modernim tehnologijama sve vidimo i svega smo svesni. Teši me samo jedna prednost mobilne telefonije: narod snima, pazi se!
Bonus video: 20 godina zabeleženo fotografijama