Piše Neda Todorović: Koldvelovske "izvesne žene"

Evo osvanuo je, posle 36 dana manastirskog isposništva, i taj srećni dan. Pravimo plan kako da iskoristimo tih datih pola sata na prostoru od tih datih 600 metara. Radnje su zatvorene, kupovine nema. Nema zaustavljanja, razgovora sa prijateljima, nema pozdravljanja i, ne daj bože, rukovanja. Ostaje da izračunamo koliko puta tih 600 metara možemo bezbedno da obiđemo. Onu milostinju datog vremena od 4-7h ujutru i stajanje u redovima ignorisali smo kao nešto ponižavajuće. Do danas nismo razumeli zašto smo bili kažnjeni: možda nismo bili dovoljno dobri, dovoljno pokorni građani? Kad smo videli tužne snimke, apokaliptične prizore starijih građana kako po ledenom vremenu, u polumraku strpljivo stoje sa cegerima u predugačkim redovima, shvatamo da smo bili u pravu. Svi su se pitali ko je, i zašto, izabrao to neljudsko vreme za tu kategoriju ljudi koja zaslužuje svako poštovanje. Ova mera je bolja. Ali, šta znači to ograničavanje na minute i na metre? Toga nema nigde. To je treniranje strogoće, preventivno uterivanje straha u kosti. Čemu kruti propis kada je dovoljno bilo reći: poštovani građani, prošetajte oko pola sata po svom susedstvu.Jutros su u emisiji “Mentalno razgibavnje” (6.30 - 8.30h ) Darko i Marko tri puta emitovali snimak intervjua izvesnog novinara TV B92 sa doktorkom Kisić Tepavčević. Parafrazitram: “Pre nego što krenemo na druge teme, hteo bih da vas pitam, zar ste vi, kao dama, morali u Niš, u epicentar zaraze, zar to nije moglo da bude neko muško?”.“Ne razumem vaše pitanje, odgovorila je doktorka Kisić Tepavčević”.Ni ja ga ne razumem. Čemu pozivanje na taj anahroni termin dama (lady) pod kojim je svojevremeno podrazumevana osoba iz dobre porodice, pripadnica više klase. Kasnije, pod tim nazivom misle na ženu lepih manira koja je postigla visoke standrade ponašanja. U novom veku, međutim, naročito osobe bez stila, mere i svesti o sopstvenim vrednostima, te koldvelovske ''izvesne žene'' insistiraju na zvanju dame. Ostale očekuju da ih oslovljavaju titulom, u ovom slučaju - doktorka ili profesorka - i prezimenom. I, naravno, da ih ne teraju da odgovaraju na besmislena pitanja.Upravo čitam knjigu Mari Darjesek ''Biti ovde, divno je'', o životu slikarke Paule Monderson Beker, prijateljice Rilkea i poznanice Rodena. Autorka navodi da su pred udaju ove umetnice njeni roditelji postavili uslov za venčanje: ''Da njihova kćerka uzima časove kuvanja. Da ljudi ne kažu da frojlajn Beker ulazi u brak a ne ume da hrani muža''. Ona pristaje, budući muž pristaje, svi pristaju.''U Berlinu 1901. godine kulinarska veština počinje krompirim: oljušten, neoljušten, kuvan, pečen, sa korom, pire, čorba, salata. Zatim goveđi gulaš, vekna od mlevenog mesa, teleći paprikaš. Nedelju dana šargarepa… Otmena četvrt, Šeneberg, izaziva žal slikarke za Latinskim kvartom; sebe vidi kao divlji cvet među cvetovima iz staklene bašte''. Dakle, ne kao ''damu''.Redovno pratim francusku, englesku i američku štampu putem interneta. Uočljivo je da su sada u medijima izrazito prisutni najveći umovi tih zemalja - naučnici, pisci, vrhunski umetnici, intelektualci. Njihove analize pandemije, stavovi o reakciji vlasti na zarazu, komentari o ponašanju građana suočenih sa pretnjom, lični primeri... ostaće ono što će nekim budućim generacijama, koje budu želele da vide kako smo se ponašali sučeni sa koronom, svedočiti o našem vremenu i o nama, njihovim precima. Zašto je u našim medijima glas intelektualaca, te ''lažne elite'' tako tih a urlanje ljudi iz tabloidne sfere tako glasno?U ovoj nametnutoj tišini paraju mi uši, više nego inače, ratobroni pokliči, treš, pretnje neistomišljenicima neobrazovanih, nevaspitanih i primitivnih (nadrilekara i teoretičara zavere ) koji su tako domaćinski razbaškareni i izuveni na javnoj sceni. Iako, zaparavo, nemaju šta da kažu. Izuzev, da nisu za debatu i razmenu mišljenja. U takvoj atmosferi ne čudi što kompetentnog gradonačelnika Šapca svi nadležni ostavljaju bez ikakvog odgovora.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram