0
Petak, 24. april; 6,43h.
Na uobičajena, kurtoazna pitanja postavljena svakodnevno više puta telefonom – kako si i šta radiš – moji prijatelji i ja se, sada, umesto odgovora samo nasmejemo. Neumesno je, pa i obesno, reći da nismo dobro, ako smo ostali živi i ako nas nije zakačila korona (bar po našem mišljenju). A odgovori koji opisuju aktivnosti mnogih od nas, koji su se latili raščišćavanja nereda u bibliotekama, ormanima sa spisima, fiokama, na tavanima, na terasama, u podrumina… pa i onog težeg za pospremanje, mentalnog nereda… kao da uopšte nisu spominjanja vredni. Uostalom, sređivanja i raščišćavanja su vekovima bili oni nepriznati, neplaćeni, podrazumevani – ženski poslovi, izjednačavani sa odgovorom – ne radim ništa. Ili, ništa vredno pažnje. Primećujem da su se sada, u izolaciji, i mnogi muškarci uhvatili u koštac sa sređivanjem i odbacivanjem nepotrebnih knjiga, papira, fotografija, tekstova u novinama odloženim za neko bolje vreme… I, da su konstatovali da je u pitanju – težak, ne samo fizički, rad. I, ne samo zato što takvo veliko spremanje ima dodira sa emocijama i nostalgijom, sa rekapitulacijom prethodnog, boljeg života. Nego i zato što ćemo u najavaljenu “novu normalnost“ ulaziti oslobođeni nepotrebnog balasta. Nadamo se.
Imam utisak kao da je izolacija najavila smrt dokolice u onom njenom starom smislu te reči. Svi smo se ovih dana suočili s pitanjem kako ispuniti višak vremena, kako se snaći u ovom životu koji je toliko usporen, kako se ponašati u uslovima kada nismo zauzeti nečim važnijim.
Iznenadilo nas je to zaustavljanje usred ubrzanja koje je diktirao novi vek. Oni koji nisu mogli da slede ubrzanje diktirano zahtevima surovog kapitalizma i tehnološkim razvojem, isključivali su se iz maratona kao trkači koji su izgubili dah. A onda sam se prisetila čuvenog eseja Bertranda Rasela iz 1932 – pohvale dokolici. I sam vaspitan na etici teškog rada, filozof je u 90-oj godini napisao svojevrsnu pohvalu dokolici kao prostoru za inteligentno lenčarenje u kome se rađaju nove ideje, osmišljavaju bolji postupci i osvajaju napredniji načini obrazovanja, naučnog rada, korisnih aktivnosti. Očigledno je da je ovo nametnuto, poklonjeno slobodno vreme momenat da redefinišemo naš odnos prema vremenu uopšte – radnom i slobodnom. I, što je još važnije, prema onome što stvarno vrednujemo.
Pročitajte još:
Zdravkov zemljak i prijatelj Vladimir Pištalo, dobitnik NIN-ove nagrade, veoma prevođeni pisac i profesor svetske i američke istorije na Beker koledžu u Vusteru, Masačusets, pita Z-a mejlom, kako provodi ove dane. Citiram odgovor, napominjujući da je na hercegovačkom, bez prevoda:
Dragi Vlado, pitaš đe sam. Evo me u kući. No đe bi bio, kukavac, četrdeseti dan izolovan, od kada traje policijski čas. Danas u 6 po podne, mi đuturumi, možemo po po sata prošetati na 600 metara od kuće. To je milost koju su nam onomad podarili (udarila milost u kokoši, kažu kod nas, u Stocu). Možemo tri puta nedeljno tako. Tad radnje ne rade, a opet je bolje nego dosad – od 4 do 7 zorom, kad radnje rade, ali ja tada spavam.
Žao mi je što nismo uspeli da pokrenemo naš projekat o Tesli. U međuvremenu, našli smo francuskog koproducenta za Vukovog Aleksandra.
Uzdam se u sreću, da ću (još za života) ostvariti i jedan i drugi projekat.
Javi mi kako provodiš ove zle dane u dalekom Vusteru.
Srdačno tvoj,
Zdravko.
