0
U redu ispred pekare razgovaram s poznanikom. Kažem mu da smo odavno, među prvima, Zdravko i ja vakcinisani. Žena koja stoji iza mene, koja ne nosi masku, ubacuje se u razgovor:
– Pa zašto onda nosite masku?
– Tako preporučuju lekari, i dalje nije sasvim bezbedno, a ne mogu ni da uđem u pekaru bez maske, odgovaram.
– Vidite da ni vi ne mislite da ste sada zaštićeni, kaže mi sagovornica. Shvatam da je antivakcinašica, nemam razumevanja za stavove te vrste. Ipak, nastavljam:
– Vakcine su u prošlosti spasle milione života, pre svega dečijih, pokušavam da zvučim razložno i pomirljivo.
– Da, ali ne ove vakcine, nastavlja ona. Nije bilo dovoljno vremena da ih ispitaju.
– Radili su na vakcinama protiv sličnih virusa, a u zemljama gde je veliki procenat vakcinisanih epidemija jenjava, navodim pozitivan primer Izraela. Zar ne vidite koliko ljudi ovde umire svakog dana? – pitam na kraju.
– Kakav Izrael, kaže mi ona, pa to uopšte nisu Jevreji. A šta je s ljudima koji umiru od ovih vakcina?
Moram da uđem u pekaru pa pokušavam da završim razgovor:
– Bavim se naukom, verujem nauci – dobacujem s vrata, pomirljivo.
– Pa ja vam i govorim iz ugla nauke, ne predaje se komšinica.
Vidim da su nam stavovi nepomirljivi. Pozdravljam je, ipak.
Svesna sam da ovaj dijalog nije uspeo. Ali smo se bar saslušale i pristojno rastale, tešim se. Celog dana mislim na taj neuspešni dijalog. Možda i komšinica misli na njega, a i to je već nešto.
Dijalog je, verovatno, reč ovog meseca, možda i ove godine. Dijalog? Šta to tačno beše?
To je ono kad moja prijateljica na Fejsbuku napiše da je sa stanarima okolnih kuća očistila zajednički prostor, pa ne razume šta će ljudi zabrinuti za ekološku situaciju u Srbiji, uopšte ispred skupštine. A ja joj odgovrim da od posledica zagađenja ovde, kod nas godišnje umire više ljudi nego od korone, da to traje godinama i da će trajati i kad korona prođe, a da mi nemamo pravo da svojoj deci i unucima ostavimo zagađenu zemlju, vodu i vazduh. Dovoljno je već ovo zagađenje u društvenoj sferi. U ovom slučaju, smatram, moramo da pritisnemo vlast da se to zaustavi. Na javnom servisu, najzad, emisija u kojoj su predstavnici pozicije i opozicije. Evo dijaloga? Kad, ne lezi vraže. Nekoliko sagovornika pokušava da iznese različite stavove, ali ih jedna učesnica u tome sve vreme nametljivo sprečava. Ona govori glasno čim neko od njih otvori usta, bujicom reči nadjačava sve što drugi kažu, bučno ne dozvoljava da se čuje ni jedan argument suprotne strane. Prvo pomislim – možda ova osoba termin dijalog shvata kao dija – dvoje koji govore u isto vreme? A onda zaključujem da je ona poslata da ne dozvoli da se bilo koje drugačije mišljenje, osim jednog jedinog, čuje. Opozicija sedi u studiju, ali njena reč ne sme da odjekne. Kako su se toga dosetili? Mučno je gledati i slušati, pa menjam kanal štedeći načete živce. Da li je to taj dijalog vlasti i opozicije? Čitavog dana progoni me ta mučna slika, sećam se kada su zastupnike ovakvog ponašanja iznosili iz skupštine, kada su oni mahali pištoljima i polivali vodom kolege narodne poslanike nadvikujući se i dobacujući im pogrde… Radikalska “škola dijaloga” (?!). Sada, evo već i mlade političke snage idu u takvu stranačku školu da usavrše načine ometanja dijaloga. A Evropa i dalje uporno insistira na tom di-JA-logu ne shvatajući da je on ovde – nemoguć.
Dijalog je, još od vremena starih Grka do danas razgovor, diskusija, rasprava dve ili više osoba koje zastupaju različita gledišta s namerom da se zadata tema razjasni i da se o njoj postigne dogovor, saglasnost. I, nije najveće umeće dijaloga govoriti, najveća veština je – umeti saslušati, smatraju veliki umovi. Pa svi mi, svakodnevno, vodimo dijaloge, dobro znamo šta je to. A svedoci smo i kada naši sagovornici umesto dijaloga vode monologe, razgovarajući sami sa sobom, nespremni da odustanu od svojih stavova jer im odgovara satus quo. U tom slučaju nema dijaloga, u pitanju je samo neplodno gubljenje vremena.
U “Ogledu o dijalogu” Borislav Pekić ukazuje odmah na takvo gubljenje vremna zbog nemogućnosti dijaloga kada ga ‘’nismo kadri kultivisati… a staviti pod kontrolu njegovu agresivnost i bezobzirnost’’. Dijalozi su, prema Pekiću, mogući samo kada se sastave ‘’umovi ravnopravnih ličnosti od velikog ali raznovrsnog znanja, disciplinovane misli, originalnog suda’’ a ‘’ljubitelji različitih mišljenja koja inspirišu’’. Istovremeno, oni moraju biti dobri poznavaocu ‘’tehnike dijaloga’’ i imati ‘’ovaj dar’’. ‘’Dobar dijalog ne propisuje istine već ih traži, ne proklamuje istine, već ih ispituje. Dobar argument se u njemu ne prima kao uvreda, nego kao pomoć raščišćavanju vlastitih pojmova’’. Neophodna nam je kontrola drugih umova, smatra autor, “jer samo u zajdnici sa njima, bili oni antagonistički ili protagonistički, mi svojoj istini možemo dati pravi život’’.
Ovom piscu današnja vlast je podigla spomenik. Zar ne bi bilo logično da poznaje njegovo delo (koje nije čitala) I da čuje ove njegove argumente ( koje nije čula )? U suprotnom, vodeći ovakav di-JA-log samo nepotrebno gubimo vreme.
Godinama sam bila član saveta Fakulteta političkih nauka. Spremna sam za dijalog povodom imenovanja dveju ministarki iz aktelne vlasti u to telo koje bi, svojim odlukama, trebalo da garantuje autonomiju univerziteta.
