Utorak, 28. april; 6h.
Nisam znala da je portal nova.rs toliko čitan. I ovde i van granica. Jer, jučerašnji dnevnik u kome sam sa čitaocima podelila trenutak iz porodičnog života, rođenje mog unuka Mirona, izazvao je neočekivano mnogo emotivnih reakcija. Čestitke, podrška, reči ohrabrenja, vesele poruke, virtuelni buketi cveća i flaše šampanjca, prigodne pesmice… Evo mejla gospođice Rade V. iz Ciriha:
‘’Draga profesorka Nedo,
Želim da Vam čestitam što ste postali baka po drugi put! Drago mi je da pročitam u Vasem dnevniku da je sve proteklo kako treba i da su Miron i Vasa kćer dobro.
Rado pratim Vaš dnevnik. Ne samo što je interesantan i predstavlja izvor dobrih informacija nego sa čitaocem deli i neke lične stvari, što mu daje dušu.
Drago mi je što čitam da ste Vi i gospodin Šotra zdravo. Molim Vas pozdravite ga’’.
Navikavam na tu novu funkciju – dvostruke bake. U našoj sredini institucija babe imala je oduvek a ima i danas veliki značaj. Najmarkantnija osoba iz mog detinjstva je moja baka Petra, rođena krajem XIX veka, majka šestoro dece, velika gospođa. Kao izbeglica iz Sarajeva, pošto joj je muž, jedan od direktora Šipada bačen u jamu, ostala je bez svega i sa decom je došla u Beograd. Mnogobrojnu porodicu držala je na okupu, kao poglavica, negovala je tradiciju, a imala je moderna shvatanja, nas, unuke vodila je na more, na Hvar i u Opatiju. Bila nam je podrška i uzor, oplemenila nas je dobrotom i razumevanjem. Dala mi je dva najveća komplimenta u životu – da sam joj slična i da joj moja kćerka, njena praunuka, izgleda kao dete koje je ona rodila.
Prijateljica Vesna M. zove me jutros iznervirana činjenicom koliki medijski prostor dobija otvaranje frizernica, kozmetičarnica i teretana. Pa zar nam je sada najvažniji taj spoljni, estetski moment? Ovo je trenutak kada se traži izlaz iz teškog stanja. Ljudima je potrebno mnogo više duhovne snage i istinskih podsticaja da se izađe iz krize nego ovih izlizanih, estradnih efektnosti. ‘’Idemo dalje’’, što bi rekao u istoimenom filmu dragi i nezaboravni Dragan Gaga Nikolić, učitelj. Deci, koja izlaze iz užasa rata i koja pokušavaju da stupe u normalan život on, učitelj, pri svakoj teškoći ponavlja taj blagotvorni refren: ‘’Idemo dalje’’. Čini mi se da svi sada vapimo za rečima pametnih, iskusnih, obrazovanih ljudi, očekujemo da nam ukažu kako da nastavimo život koji je ugrožen. Nasušna potreba nam je duhovna hrana, a ne ti jeftini sadržaji kojima pokušavaju da nas animiraju.
Stigao mi je viberom jedan izvanredan video koji sam odmah podelila sa dva prijatelja, poznata beogradska izdavača – sa Zoranom H. i Žarkom Č. Tema je knjiga koja preživljava sve tehnološke izume koji joj konkurišu, kao što je preživela sve pogrome i lomače kroz ljudsku istoriju. Bila je zabranjivana, spaljivana, uništavana… ali je istrajna i neuništiva kao kolonija mrava sa naše terase. Razgovaram o tome sa Žarkom, on mi spominje jednu ne tako mnogo poznatu knjigu iz zaostavštine vizionara Žila Verna – ‘’Pariz u 20. veku’’. Ta knjiga je nastala 1863. a bavi se budućnošću – 1960. godinom. Glavni junak je neprilagođeni Mišel Difreno, osoba klasičnog obrazovanja, koji se ne snalazi u svetu slepe tehnike i sebične komercijalizacije. Mnogo je takvih i danas. Knjige sada ponovo ulaze u modu što bi jako obradovalo pisca i profesora semiologije Umberta Eka. U razgovoru sa Žan Klod Karijerom, esejistom, dramaturgom i scenaristom, pod naslovom ‘’Ne, ne nadajte se da ćete se osloboditi knjiga’’ Eko u prilog te teze iz naslova iznosi činjenicu: što se više oslanjamo na veštačku inteligenciju, na elektronske datoteke, veći je procenat obolelih od Alchajmera! Sasvim logično – utoliko manje koristimo mozak. Zato, slušajmo pametene ljude i čitajmo knjige.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare