0
"Optužujem" i "O beskonačnosti"
Jedan od največih živih reditelja današnjice, Roman Polanski (1933) je još svojim prvim, poljskim igranim filmom „Nož u vodi“ (1962) osvojio Oskara za najbolji strani film, a za film „Pijanista“ (2002) je kao francuski građanin pokupio sve najvažnije Oskare.
Od 1969. živi i radi uglavnom u Francuskoj, sa francuskim pasošem, koji mu je tada uručila francuska vlada da ne bi morala da izruči poznatog umetnika losanđeleskom sudu (neko se setio čuvene De Golove rečenice: Francuska ne hapsi svoje Voltere), zbog optužnice da je imao seksualni odnos sa maloletnicom. Zemlja u kojoj je rođena ideja demokratije nije htela da izruči reditelja, poštujući njegov izbor, posle holokausta koji je doživeo tokom Drugog svetskog rata (oba roditelja su mu nestala u nacističkim fabrikama smrti).
Prošle godine je njegov najnoviji film „Optužujem“ zastupao francusku kinematografiju na Venecijanskom filmskom festivalu, i nikom to nije smetalo. Ali kad je njegov film o čuvenoj aferi Drajfus dobio zimus čak 12 nominacija za nagradu Cezar (francuska verzija Oskara), oko 180 francuskih glumaca, producenata i reditelja je napalo Francusku akademiju koja dodeljuje Cezare, predsedništvo Akademije je kompletno dalu ostavku, a na nedavnoj dodeli nagrade bilo je protesta u dvorani i oko nje, bacane su petarde, pljuvalo se na deo francuske ekipe. Polanski je u svojoj 87. godini izjavio da se gnuša „javnog linča“. Neko iz ekipe je primio Cezara za najboljeg reditelja.
Ovde se postavlja pitanje kako se to dogodilo da je Polanski prethodnih pola stoleća živeo i radio u Francuskoj, a odjednom se pojavila panična osuda koja ne priliči kulturi i društvu sa tolikim razlikama.
Da li bi francuskom filmu bilo kakše kad bi nestao Polanski?
Za vreme nemačke okupacije (1940-45) mnogi francuski pisci i umetnici su usred Pariza objavljivali knjige, igrali u pozorištima i na filmu, družili su se nemačkim oficirima… U nekim susednim evropskim zemljama su se za slične postupke izricale kazne i javne osude, u Francuskoj se lako prešlo preko toga. U čuvenom „Pariskom dnevniku“ veliki nemački pisac Ernst Jinger, u tim godinama kao visoki oficir Vermahta zadužen za bezbednost, začuđen je beležio šta su mu u olakim prijateljskim razgovorima pričali istaknuti pariski umetnici, žaleći se na akcije francuskog Pokreta otpora. Valja samo pogledati čuveni dnevnik Andrea Žida, o godinama pod fašizmom. U redu, francuska stvar, ali zato ovo drvlje i kamenje na autora posle pola stoleća gostoprimstva odista zaslužuje da se posebno ispita.
Bilo kako bilo, na Fest je stigao najnoviji film Romana Polanskog „Optužujem“ (135 min.), žestoka rekonstrukcija skandalozne afere u kojoj je 1896. optužen francuski oficir Alfred Drajfus na osnovu iskonstruisane optužbe za špijunažu i nacionalnu izdaju. Postoje tv-serije i dramatizacije ovog procesa, ali je najčuveniji film poznatog nemačkog reditelja Vilijema Diterlea, koji je pobegavši iz nacističke domovine u Holivudu načinio respektabilnu karijeru. Snimio je 1937. „Život Emila Zole“, sa velikim glumcem Paulom Munijem, posvetivši bolji deo filma Zolinom protestu protiv sudske nepravde.
Pošavši od romana Roberta Harisa, Polanski je na osnovu iscrpnih arhivskih materijala (neki su decenijama čuvani kao državna tajna) rekonstruisao Francusku s kraja 19. veka, koja živi u naduvanom mitu o francuskoj armiji, koja je prethodno dva puta pod Napoleonom Prvim i Trećim oborena na kolena. Početkom 1895, čuvene godine kad će se zvanično roditi i film u pariskom Indijskom salonu, mladi oficir Žorž Pikar dobija zadatak da preuzme posao šefa vojne kontraobaveštajne službe, i jedan od prvih nasleđenih zadataka je da privede kraju tajnu istragu o oficiru Alfredu Drajfusu. Tragovi koji ukazuju na njegov greh su nejaki: tajne dostave anonimnog špijuna nemačkoj ambasadi u Parizu se zasnivaju na neubedljvoj grafološkoj analizi stručnjaka koji kaže, ovo liči, mogao bih se zakleti. Od prvog trenutka u svim armijskim i građanskim krugovima tinja antisemitizam, u osnovi svih nacionalnih pokreta, od Šarla Morasa do pisca Luja Ferdinanda Selina.
#related-news_0
Drajfusa spektakularno hapse, liše svih oficirskih oznaka i šalju kao robijaša na najudaljenije francusko Đavolje ostrvo. Pikar (kog izvrsno tumači Žan Dižarden, nekoliko godina ranije pobrao Oskare za nemi film „Umetnik“) nalazi skriveni deo arhiva, ispituje svoje prethodnike koji se neubedljivo brane.
Blokiran sa svih strana, a držeći dokaze izvučene sa oznakom „vojna tajna“, Pikar stiže do uglednog izdavača lista „Zora“ Žorža Poenkarea, i tada se pojavljuje pisac velikog ugleda Emil Zola koji preuzima rizik da 14. januara 1898. u „Zori“ objavi svoju legendarnu eklogu „Optužujem“… Armija se ne da, novi proces i Zola biva kažnjen za klevetu! Film se pretvara u uzbudljiv politički triler koji će se rešiti kompromisno. Možda će nekom rad Polanskog delovati previše akademski, ali valja imati na umu da je film sa ovako zapaljivom temom sapet obavezom da se ne koriste uobičajene autorske slobode u naraciji i dramaturgiji.
Sve autorske slobode ovog sveta stajale su pred čuvenim švedskim rediteljem Rojom Andersenom, kog smo dobro zapamtili po prethodnom, izvrsnom filmu „Golub sedi na grani i razmišlja o postojanju“. Možda je autor u filmu „O beskonačnosti“ (75 min) imao nameru da nastavi meditacije svog goluba, ali mu je nešto neprijatno zaškripalo. Njegov film je radikalno nenarativan: sastoji se od tridesetak tabloa (nisam baš brojao, ne očekujte i to od mene), statičnih životnih situacija sa malo teksta i mnogo neobičnih situacija. Ovaj film bi možda lakše prošao kao konceptualni rad na nekom avangardnom pozorišnom festivalu (poput našeg Bitefa), gde se obično nađu majstori strukturalističkog žargona i metateatarskih retoričkih egzibicija. Kao film delovao je prilično razočaravajuće. Gledao sam gledaoce u dvorani Sava centra kako izlaze sa osećanjem: ko me gurnu!