Roman Kazua Išigura „Slikar prolaznog sveta“ (izd. Dereta Beograd).
Uoči dodeljivanja Nobelove nagrade za književnost, sredinom oktobra 2017, po običaju su pravljene liste najverovatnijih dobitnika, najčešće su pominjana imena američkog pisca Filipa Rota, engleskog – Džulijana Barnsa, češkog (sa dugim izbeglištvom u Francuskoj) – Milana Kundere, japanskog – Harukija Murakamija… Bilo je još nagađanja, uvek sa jakim razlozima, da ne pominjemo kladionice koji imaju svoje široke raspona kvota (za iznenađenja, iz recimo Finske ili Srbije, nuđena su golema bogatstva, izazov za kockarske gubitnike, da ne kažem manijake).
Ali kad je krajem oktobra saopštena odluka Komiteta švedske Akademije, nastala je mala zabuna. Neke ugledne agencije objavile su da je nagrada otišla u Japan – književniku Kazuu Išiguru za delo u kojem se „otkriva ponor ispod našeg iluzornog osećaja veze sa svetom“ (deo zvaničnog obrazloženja). Uostalom, ovaj značajan pisac (rođen 1954. u japanskom gradu Nagasaki), jedan od najboljih u modernoj književnosti, i dan danas mora povremeno da objašnjava da je sa porodicom došao kao sedmogodišnjak u Veliku Britaniju, da neprekidno piše na engleskom, i da nema u načelu ništa protiv da ga smatraju delom japanske kulture, ako neko to hoće.
Ova odluka Nobelovog komiteta sa radošću je dočekana u obema kulturama, britanskoj i japanskoj. Ima nešto što nije izgovoreno: rana u srcu je ostala nekim od mogućih kandidata iz obe pomenute kulture. Jer praktično, u sledećih petnaestak godina smanjena je mogućnost da nagrada zaluta baš tamo. Tako je bilo u mnogim slučajevima kad je nagrada odlazila u ruke Andriću, Markesu, Beketu…
Kazuo Išiguro pripada porodici pisaca, maloj ali probranoj, rođenih u jednoj kulturi, ali iskazanoj na drugom jeziku i unutar književnosti tog jezika. Za pisce koji promene mesto stanovanja i državljanstvo, a bez potrebe da promene jezik (slučaj T.S.Eliota i Henrija Džejmsa) sve je jasno. Ali Džozef Konrad (rođen u Poljskoj), pisao je, po povlačenju sa komandnog mosta u trgovačkoj mornarici, na engleskom („Srce tame“, „Nostromo“, „Tajfun“, „Lord Džim“) i postao klasik engleske književnosti. Irski pisac Samjuel Beket je u mladosti stvarao na engleskom, a najcenjeniji deo opusa ispisao na francuskom. Slično se dogodilo i Vladimiru Nabokovu koji je prve decenije života u emigraciji proveo stvarajući na matičnom, ruskom, a onda ispisao desetak sjajnih knjiga na engleskom.
Pomenuću i pisce rumunskog porekla Emil Siorana, Ežena Joneska koji su na francuskom stvorili prekretnička dela. Tu je i dramski pisac Artur Adamov jermenskog porekla koji je celog života pisao na francuskom. Zanimljivo je da su svi ovi pisci, uključujući sada i Išigura, stvarali doteranim, istančanim stilom, uzornim u vremenima svakovrsnih autorskih i modernističkih egzibicija, uvek u dosluhu sa damarom osetljivosti za najtananije etičke dileme epohe.
Sve ovo nema nikakve ozbiljne veze sa onim što se događa na ovom, našem delu balkanskog pobrđa, Ivom Andrićem i Mešom Selimovićem, čije delo neke naše nacionalne katedre suludo razvlače, iako su pisali na istom i zajedničkom jeziku.
Kazuo Išiguro je objavio četiri romana i dve zbirke priča, osvajao najznačajnija priznanja i pre Nobela, Buker (uz četiri nominacije), Vitbred, piše i muziku – izbegavajući novinare kad god može, jer mu stalno postavljaju ista pitanja koja jedva da dodiruju njegovo delo.
Ogromnu prepoznatljivost i slavu donela mu je ekranizacija romana „Ostaci dana“ (Bukerova nagrada) istaknutog reditelja Džejmsa Ajvorija (osam nominacija za Oskara), a njegova zbirka priča „Nokturna“ (nedavno objavljena u kući Dereta) pokazuje nešto najređe: vrhunsko umeće u oblikovanju priče kao muzičke strukture.
Roman „Slikar prolaznog sveta“ (izdavač Dereta Beograd, 234.str. sa engleskog prevela Gordana B. Todorović), usledio je 1985, posle zbirke priča „Brda pod izbledelim pogledom“ i odmah dobio velika priznanja (nominacija za Bukera, kolokvijalno nazvanog mali Nobel, Vitbredova nagrada). Nepotrebno uznemirenje je izazvao u delu japanske kulture, jer je ovde prvi put postavljeno kapitalno pitanje odgovornosti umetnika u vremenima velikih ratnih razaranja u zemlji izlazećeg sunca.
No i to se brzo sleglo, jer su čitaoci mogli da otkriju da je ova tema diskretno i fluidno provučena kroz sudbinu jednog ostarelog japanskog slikara, opsegnutog sećanjima, nostalgijom za mladošću i potisnutom svešću o pogrešnom i tragičnom ideološkom opredeljenju.
Kad čitalac uzme prvi put u ruke ovo izdanje, pošto ugleda napomenu o tematskim i moralnim izazovima ovog dela , može da unapred pomisli da je reč o oštrom polemičkom pogledu koji dramatično svodi račune. Ali, veliki pisci (poput našeg Andrića u „Prokletoj avliji“, ili Džozefa Konrada u „Srcu tame“) ne srljaju naglavačke u moralnu traumu svojih junaka, već pletu narativno tkivo kao najfiniji likovni iskaz starih flamanskih majstora.
Tako i Išigura.
Pročitajte još:
Kao u većini svojih dela, pisac se iskazuje u prvom licu junaka, takozvanim nepouzdanim naratorom koji sledi svoju tačku gledišta, zatamnjenu u proteklim vremenima, izgubljenu u racionalizacijama i samoobmanama, ovlašnim utehama i pravdanjima („imali smo najbolje namere, ali život je nepredvidljiv“).
Roman prati ispovest (u unutrašnjoj svesti junaka, naravno), ostarelog slikara Masuđija Ona, u jednom neimenovanom japanskom gradu. Ona je prelomljena u četiri poglavlja između 1948. i 1950, započinje opisom Mosta oklevanja sa kojeg se ukazuje skromna kuća junaka, osamljenog, a taj most bi u svesti slikara mogao da simbolizuje oklevanje, za koje on misli, laka varka, da je i obeležje njegovog života.
Masuđi Ono se priseća da je, po sopstvenoj percepciji svog udela u životu, uoči Drugog svetskog rata, bio uvažavan, pripadao je uglednoj likovnoj školi koja je u tradiciji lapanske umetnosti: slikanje na papirnoj podlozi, prizori gejši i životnih zadovoljstava, neka vrsta žanr slikarstva, da se izrazimo rečnikom zapadne kulture.
Opisujući u toj suženoj vizuri svog junaka u tom poratnom vremenu, Išiguro stavlja u zagradu tragediju koja je zadesila ovaj deo sveta: buktanje nacionalističkih strasti u Japanu uoči Druge svetske vojne, podsticanje militarističkih strasti i podgrevanje mita o japanskom ibermenšu, surov osvajački pohod na Mandžuriju, Kinu, uz nečuvena zverstva nad običnim narodom, ulazak u rat sa SAD, posle napada na glavninu američke ratne flote u Perl Harburu, novembra 1941, iscrpljivanje u dugotrajnom ratu, na morima i kopnu, koje je okončano atomskim udarom na Hirošimu i Nagasaki u avgustu 1945, kad su se već u drugim delovima sveta gasila zgarišta i crtale nove mape. Poniženje u užasavajućem porazu: sledećih desetak godina Japan je pod američkom vojnom upravom.
Ništa od svega ovoga se eksplicitno ne pominje u slikarevom iskazu, ali, kako njegovo prisećanje odmiče, težište je na poratnim nevoljama koje njegove dve ćerke imaju pri izboru bračnog partnera. Prošlost njhovog oca se tako vraća na mala vrata.
Tek na 37. stranici se uzgred pominje „Japan je izgubio rat“, na 65. slikar se priseća da je sina izgubio u Manžuriji, tokom rata stigao mu sinovljev pepeo pošto se sin tamo zatekao, kako otac kaže: „Stalno su nam govorili da tamo komunisti od svega prave probleme“. Otac se nijednog trena ne zapita: šta Japan ima sa komunistima u dalekoj, prekomorskoj Mandžuriji!
Iako mu tu i tamo prijatelji saopštavaju da ova opšta narodna nesreća i poniženje nisu stigli bez razloga, slikar uvek ima lak odgovor: stvari su mnogo složenije nego što se vama čini. Sve dok se pri kraju ispovesti ne priseti da je uoči početka rata otišao kod svog učenika Kurode, zatekao raspamećenu Kurodinu suprugu i kuću u gareži i razbacanim stvarima. Doznaje da je njegov učenik već odveden u pomrčinu, i kad se policajcima predstavi kao uticajni čovek u vlasti, saopštavaju mu u lice, upravo je on prijavio ovog mladog čoveka zbog nepatriotskog ponašanja!
Završne stranice romana nude diskretno ironičnu utehu: Japan se obnavlja, bilo je zabluda koje su teško plaćene, e la vita continua.
Kad sam zaklopio stranice ove knjige, učinilo mi se da sam pratio nastajanje velikog slikarskog platna, sve do poslednjeg udara kičice, koja vas ostavlja nasamo, da se i sami preispitate šta se sa vama i oko vas događa.
Veliki pisci to tako rade. Možda je fizička udaljenost od domovine (uzeo je britansko državljanstvo tek 1983) omogućila Išiguru da sa golemom pribranošću i delikatnošću, ali uz fascinantno poznavanje japanskih rituala i psihologije „običnih ljudi“, provuče najstrašnije poglavlje svoje otadžbine kroz svest svog fiktivnog junaka.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar