0
Mlada žena hita ulicom u ušuškanom delu Londona, iz pozadine dopire birana muzika iz epohe baroka. Ulazi u stan i doziva oca. Kreće se iz sobe u sobu, nalazi dobrodržećeg starijeg čoveka koji zavaljen u fotelji čita knjigu. On skida slušalice, prestaje muzika koju je odabrao. Ćerka mu najavljuje da sa budućim mužem odlazi da živi u Parizu, a on uzrujano pita: “A šta će biti sa mnom!“ Upitan zašto je najurio ženu koja je brinula o njemu, smireno saopštava da ga je ta “kučka” potkradala, nestao mu je ručni sat! Ćerka mu kaže, da li si siguran, da ga nisi ostavio u svom tajnom skrovištu! Gnev raste: "Otkud znaš da imam to mesto?" Ubrzo nalaze sat i već vidimo da je čovek u velikim nevoljama koje ne mogu da mu olakšaju ni njegovi najvoljeniji.
Tako smo uvedeni u dramatičnu priču o zagonetnoj boljci koja nagriza moždane funkcije, remeti percepciju životnih okolnosti – demenciji.
Moderna medicina ne uspeva da se izbori sa ovom bolešću, zbog koje svi pate, pogođeni i porodica oko ugroženog. Smrt kao neumitni deo čovekove egzistencije sledi iz mnogih razloga, kao posledica ratnih sukoba, saobraćajnih nesreća, raznih drugih bolešćina, poneko iz neznanih razloga digne ruku na sebe, ali demencija je podmukla, ona samo pomera trenutak rastanka, čineći nemoćnim sve u okolini pogođenog.
Neki od novijih, izuzetnih filmova su nas uveli u sličnu tragičnu životnu priču, prisetimo se potresnog filma “Ljubav” (2012, nekoliko nominacija za Oskara) reditelja Mihaela Hanekea, sa fascinantnim zvezdanim tandemom Emanuel Riva i Žan-Luj Trentinjan. Ili “Još uvek Alis“ (2014. Still Alice) rediteljskog dua Glencer-Vestmorlend, u kojem glavna junakinja, 50-godišnja doktorka neurologije otkriva da postaje žrtva demencije. Za naslovnu ulogu u ovom izvanrednom filmu Džulijan Mur je dobila Oskara.
Film “Otac“ (97 min. produkcija Sony Pictures, platforma: On Demand Amazon) je režirao kao svoj filmski debi poznati francuski dramski pisac Florijan Zeler (1979), po sopstvenom dramskom tekstu iz 2012. koji je doživeo velika priznanja. Posle deset dramskih dela, izvedenih u 25 zemalja, londonski Tajms je Zelera označio kao “najuzbudljivijeg pozorišnog pisca našeg doba”.
Krenuvši da se ogleda u novoj stvaralačkoj disciplini, Zeler je rešio dase osloni na najbolje. Dao je svoju dramu na filmsku adaptaciju jednom od najboljih pisaca scenarija, oskarovcu Kristoferu Hemptonu (“Opasne veze“ i “Pomirenje“), privoleo slavnog Entonija Hopkinsa (1937, Oskar za ulogu kanibala Lektera u Demijevom filmu “Kad jaganjci utihnu“) i Oliviju Kolmen (Oskar za Kraljicu u Landinosovoj “Ljubimici“) da preuzmu uloge oca i kćeri. Muziku mu je napisao čuveni italijanski pijanista i kompozitor Lodoviko Einaudi, dok mu je montažu filma obavio jedan od najtraženijih majstora u ovom zanatu, Jorgos Lambrinos. Direktor fotografije Ben Smitard je ovom kamernom filmu obezbedio vizuelna i koloristička rešenja koja moćno podvlače zagonetnu fakturu filma na ivici horora. Zastavši tamo gde je to neophodno.
Kad je od Hemptona dobio scenario 2017. Zeler ga je ponudio na čitanje Hopkinsu, koji je najpre odbio da igra dementnog junaka njegovih godina, ali je Zeler čekao dve godine. Onda se javio Hopkins i, kako je kasnije priznao, nije smeo sebi da dozvoli odbijanje sjajno napisane uloge koju je stavio u red Šekspirovog Kralja Lira. Čak je po njegovom zahtevu junak drame, Andre, dobio novo ime Entoni, unoseći metakritičku konotaciju u razumevanju odnosa lika i glumca.
Prikazan krajem prošle godine na Sandens filmskom festivalu, “Otac” je naišao na ozbiljan kritički odjek i sada poseduje po šest nominacija za najznačajnije kategorije Američke filmske akademije i Britanske akademije BAFTA.
Izbegavši da realistički prati psihološku napetost između ćerke Ane i oca Entonija, jer bi to vuklo u predvidljivu melodramsku matricu, Zeler već od sledeće sekvence sledi junakovu tačku gledišta: ulogu Ane, u njegovom viđenju, iznenada preuzima druga glumica (Olivija Vilijems, koja se pri kraju filma javlja i kao medicinska sestra u domu za stare). Entonijevi bližnji na sličan način dobijaju nove funkcije u igri ogledala, i to se ponavlja sa Aninim mužem, kojeg naizmenično igraju Rufus Sjuel i Mark Getis.
U prvom pojavljivanju Aninog izabranika Otac sa njim povezano priča i odjednom primećuje sat na njegovog levoj ruci. Pošto smo već shvatili simptomatičnu fiksaciju na časovnik (jedan od prvih simptoma demencije je junakov napor da poveže vreme s kojim gubi kontakt), počinje crnohumorna igra oko sata. Entoni pita gde je kupio sat, ovaj, pošto je nametljivo izložio sat Očevom pogledu, cinično objašnjava da sat već dugo pripada njemu.
U sledećoj sekvenci, Entoni zatiče zeta (ovog puta je to Mark Gejts) i uzrujano ga pita šta on radi u njegovom stanu, ovaj ga osorno upozori da to nije njegov stan. Ali pošto stanovi iz različitih sekvenci liče, sa nekim slikama na zidu koje menjaju mesta, mi i ne znamo ko je u čijem stanu. Zapravo i ne znamo da li su ovi muškarci njegovi zetovi, jer na ispitivanju kod Antonijevog doktora Ana priznaje da nikad nije ni nameravala da se preseli u Pariz, već da je to bio pokušaj da oca smesti u dom za dodatnu negu. Kasnije, uzgred saopštava da je razvedena več pet godina, što valja shvatiti uslovno, možda je to deo odbranbene strategije.
Povremeno Otac ima trenutke prosvetljenja, koji se ispoljavaju na zabavan način. Na prvi pomen prelaska u Pariz, on Anu upozorava da oni tamo čak i ne znaju engleski! U jednom trenutku, na ćerkino zaprepašćenje on se hvali da je u životu bio igrač u stepovanju, i onda izvede nekoliko pokreta koji kazuju da je nešto znao iz te oblasti. Uzgred, kao što to obično biva kad tajanstvena bolest krene, on se opire uzimanju lekova (šta vam je, kad sam zdrav, kaže njegov unutrašnji glas!).
Nikakvih nagoveštaja nema čime se bavio tokom prethodnih decenija, šta je bilo sa Aninom majkom ili mlađom sestrom. (Entoni je pomene pomešavši je sa novom negovateljicom Lorom (Ajmodžin Pots), koja svojom mladošću i lepotom razgali starog gospodina. Na pomen mlađe sestre Ana se silno uznemiri, kao da je dotakao neku skrivenu porodičnu tajnu! Ponesen Lorinom lepotom Entoni pokušava da je šarmira,kaže joj, da proslavimo ovo druženje, sipa piće, devojka prihvati igru, a on je upita: „Da li ste vi časna sestra (nun)“. Kad ona kaže „ne“, Entoni poentira (kao u Hamletovom prepucavanju sa Polonijem): „A zašto onda sa mnom razgovarate kao sa retardiranom osobom?“ Trenutak lucidnosti, koji ne sprečava hod ka naslućenom kraju.
Pošto ovo nije akcioni triler (u njemu se uvek zna ko pobeđuje), ipak smem da kažem kako u završnom kadru Entoni prislanja glavu na rame medicinske sestre (ovoga puta, dvojnikinja njegove ćerke, Olivija Vilijems), a više nije ni važno šta se zbiva u njegovoj zamagljenoj svesti. Ako neko pomisli da je to vizija ulaska u raj, makar zemaljskog, nemam ništa protiv.
Da li je sada suvišno ako kažem da je Entoni Hopkins ostvario jedan od vrhunaca svoje raskošne karijere, imajući uz sebe veličanstvenu glumicu Oliviju Kolmen! Kao u nekom muzičkom čudu sve je ovde usklađeno do poslednje nijanse, i to u samo 97 minuta. Sažetost, bezmalo uvreda za uklete bindžomane! Pametnom dovoljno, gledaocima doživljaj koji nagoni na preispitivanje gde je svako od nas mogao nekom da olakša nezasluženu patnju. Ako počnemo da razmišljamo u tom smeru, malo li je?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
