Piše Milan Vlajčić: Kritika filma "Konačni izveštaj"

To je tema najnovijeg filma značajne autorske ličnosti evropskog i mađarskog filma. “Konačni izveštaj“ (118 min.) je Ištvan Sabo (1938.) radio po sopstvenom scenariju, prilično čudno jer su njegovi najčuveniji filmovi nastali po poznatim književnim delima (Klaus Man, Ronald Harvud, Magda Sabo, ima toga još).Kad reditelj u svojoj 82. godini načini film to je samo po sebi podvig, jer rediteljski posao traži veliko intelektualno, emotivno i fizičko naprezanje, a u tim poznim godinama (svaka čast!), mnogi ugledni autori su već poodavno kod velikog Manitua, ili uživaju u zasluženim sećanjima na doba kad su žarili i palili po značajnim festivalima i bioskopskim dvoranama.

Na upravo završenom beogradskom Festu, Saboov film je dobio počasno mesto, bio je najstariji učesnik među odabranim rediteljima, nije lično došao iz razumljivih razloga, a jedan se skriva u neprijatnosti koja je gotovo presekla njegovu karijeru.U najnovijem filmu reditelj Sabo je posle dugog vremena ponovo radio sa sjajnim bečkim glumcem Klausom Marijom Brandauerom, koji je izneo naslovne uloge u njegovoj antologijskoj “nemačkoj trilogiji”, a nju čine “Pukovnik Redl“ (1981.), “Mefisto” (1984.) i “Hanusen“ (1988.). Izvanredni “Mefisto” je doneo mađarskoj kinematografiji prvog Oskara (za najbolji neengleski film), dok su i preostala dva požnjela hrpu priznanja, od Kana do niza cenjenih festivala. Sva tri filma oštro i pronicljivo govore o godinama sloma Austro-ugarske monarhije, i uspona Hitlerovog Trećeg rajha, o moralnoj odgovornosti pojedinca i mehanizma nagrizanja moralnog integriteta, sve do tragičnog sloma.https://www.youtube.com/watch?v=YkfeSxbm1mgZa ovom temom je tragao i kasnije, uglavnom radeći za strane producente, bez većeg uspeha, a posebno je oštro postavio pitanje odgovornosti umetnika pod nacizmom u filmu “Suprotstavljanje” (Taking Sides, 2001.), po scenariju Ronalda Harvuda. U njemu se bavi sudskim postupkom protiv velikog dirigenta Vilhelma Furtvenglera (Stelan Skarsgard), koji se na jednom koncertu rukovao sa Hitlerom, a istragu vodi američki oficir (Harvi Kajtel).Pet godina kasnije, 2006. su na videlo dana isplivali arhivi mađarske službe bezbednosti, iz kojih se doznalo da je Sabo 1956, posle sloma narodne pobune protiv staljinističke strahovlade, postao saradnik Službe. Njegovi tajni izveštaji o Miklošu Janču, Karolju Maku i Mari Terečik ocenjeni su “tamo gde treba“ visokim ocenama. Ovo šokantno otkriće je potreslo mađarsku kulturnu javnost, javili su se cinični glasovi da je Sabo, u filmu “Mefisto“, naslikao svoj autoportret. Reditelj se dugo branio ćutanjem, a onda je kao svoju odbranu izneo podatak da je u vreme kad su sovjetski tenkovi, u pohodu na “mađarsku kontrarevoluciju“, preorali nekoliko budimpeštanskih bulevara i streljali desetine mađarskih građana, imao samo osamnaest godina, da je svojim potpisom odbranio život jednog prijatelja.

Kakve veze ova priča ima sa “Završnim izveštajem“? Film je nastao posle duge pauze, samo je 2012. načinio osrednji film “Vrata”). Sabo je obradio “svoj slučaj”, projektujući ga u životnu priču junaka filma. Načelnik kardiologije u jednoj budimpeštanskoj bolnici, dr Ivan Štefanus (Klaus Marija Brandauer) dobija otkaz, kao i celokupno osoblje bolnice, jer je u sklopu nacionalne strategije liberalnog kapitalizma, procenjeno da bolnicu treba zatvoriti.Neki, kao Štefanus, odlaze u penziju, lako im je da nađu novi posao u privatnim klinikama (naš slučaj), neki idu na biro rada. Doktor Štefanus, oženjen uspešnom operskom pevačicom, bira drugi smer. Iznenada odlučuje da se vrati u rodno selo i da u lokalnoj bolnici postane porodični lekar. Dolazi u rodnu kuću, stara majka ga prekoreva da se godinama ne javlja, a u selu nastaje podozrenje, traže se skriveni motivi. Selo se, po običaju, prepušta tračevima, niskim podmetanjima, gradonačelnik ima spremljen plan da ukine bolnicu i na tom mestu sagradi termalnu banju (spa-hotel), premda ovom korupcionaškom planu nedostaje samo jedan element: lekovita voda.

Gradonačelnik pokušava da doktora privoli za saradnju u ovom idiotskom projektu (nije to samo mađarski izum, o “gradovima na vodi” ima primera i na našoj strani, gde god se okreneš). Pošto Štefanus odbija saradnju iz moralnih razloga, gradonačelnik, svojim tajnim kanalima stiže do kompromitujućeg dokumenta o doktorovoj saradnji sa tajnom službom, još u njegovoj 18. godini, u vreme sloma “mađarske kontrarevolucije” 1956. Selom pukne bruka, a kad doktora zapita jedini odani prijatelj još iz đačkih dana, lokalni pastor (izvrsna uloga Karolja Eperješa), doktor se brani rečima: nije lako kad ti stave hladnu cev na čelo!Uz sve to mu napakuju zavodničke namere prema lokalnoj profesroki muzike, koja godinama služi za pronošenje izmišljenih erotskih pustolovina (počev od gradonačelnika).Na kraju doktor odlazi svojoj kući, pitanje da li ga tamo neko čeka (ženu je ostavio zbog njene karijere), vidimo ga kao člana operskog hora, kad izvodi Verdijevu ariju iz “Aide”.

Film je zasnovan na opštim uvidima koji su neosporni, ali sa nerazvijenim likovima i povremeno neubedljivim filmskim rešenjima. Ništa čudno, nije lako izdržati poređenja sa sopsstvenim delima koja čine vrh evropskog filma. A što se tiče rediteljeve “biografske mrlje“, bilo je toga u svim zemljama nekadašnjeg, tzv. socijalističkog bloka, neki naši pisci i umetnici su se hvalili načinima diskretne saradnje sa policijskim moćnicima.“Završni izveštaj” Ištvana Saboa je uprkos svim ograničenjima - dokument o jednom vremenu, ali i o autoru koji je prolazio kroz strašna životna iskušenja, jedva spasavajući rusu glavu. Zato ovaj film zaslužuje pažljivog gledaoca, koji neće ostati na osudama autorovog “malog mista.”